|
|
Iako su pojmovi održivosti i održivog razvoja, zaštite i očuvanja prirodne životne sredine su prisutni u savremenoj štampi, političkoj i ekološkoj frazeologiji, njihova suština nije potpuno razjašnjena niti definisana ([01]).
Svesni čovek (homo sapiens) je naime - bez obzira na svoja preimućstva u odnosu na ostala živa bića- sve do perioda industrijske revolucije krajem 19. veka - bio integralni sastavni deo autonomne, autohtone i (načelno) dugoročno samoodržive biosfere i prirodne sredine Zemlje. Ovladavanjem i sve intenzivnijim korišćenjem naučnih dostignuća, savremene tehnike/tehnologije i iskorišćavanjem prirodnih resursa je uzdrmao i teško ugrozio sa-moodrživost biosfere, pa i sopstvenu egzistenciju.
Paralelno sa uočavanjem, shvatanjem i objavljivanjem pred svetskoj javnosti samouništavajuće bahatosti nekontrolisanog ponašanja i razvoja ljudske vrste i privrede (Izveštaj Rimskog kluba: The Limits of Growth, 1972) pojavila su se prva razmišljanja o neophodnosti uvođenje globalno i lokalno efikasnih instrumenata za neku vrstu samokontrole ljudskog delovanja ([02]).
Održivi razvoj (sustainable development) je - po prvobitnoj formulaciji izveštaja Brutland radne grupe OUN (1987.) - takav razvojni proces, koji zadovoljava potrebe današnjice, bez umanjenja sposobnosti budućih generacija da zadovolje sops tven potrebe. Brojna kasnija dokumenta OUN su se bavila ovom problematikom, zadnji od njih (World Summit Outcome Document, 2005.) napr. zaključuje da su „uzajamno zavisni i uzajamno pojačavajući piloni" održivog razvoja: privredni i društveni razvoj i zaštita životne sredine ([04], [05], [06]).
U stručnim raspravama kasnije oformljena su tri osnovna modela odrzivosti, različite „jačine":
Dajući po pravilu prednost „mekšem" antropocentričnom (koji pre svega argumentira ljudskim potrebama) u odnosu na znatno „krući" fizičkocentrični pristup (koji stavlja naglasak na sistemsku logiku prirode) - strahujući od nepovoljnih i nepredvidljivih konfliktnih posledica strogih ograničenja pristupa neobnovljivim prirodnim resursima (jake odrzivosti) savremena zakonska regulativa - i pored verbalne/frazeološke čvrstoće - uglavnom se zadovoljava eufemističkijim resenjima na nivou slabe i uslovne odrzivosti. Tako napr. (u odnosu na slična pravna akta razvijene Evrope veoma savremeni) Zakon o zaštiti životne sredine Republike Srbije (SI. gl. RS 35/04) definiše tu oblast - elegantno izbegavajući verbalnu antropocentričnost, ali veoma pažljivo i uzdržano fromulišući suštinska pitanja odrzivosti.
Zadatak je ovog rada da prezentira suštinu značajnih dokumenata i stavova o ovoj oblasti i da otvori raspravu o značajnijim pitanjima odrzivosti razvoja Subotice i njegove zaledjine.
Ostvarivanje održivog razvoja u najdubljoj meri je povezano sa životom naselja. Pretežni deo čovečanstva naime živi u naseljima, u sklopu naselja se obavlja praktično sva proizvodnja i potrošnja dobara, a takođe naselja - pre svega gradovi - su i nosioci civilizacije, koja je i shvatila neophodnost razresavanja paradigme krize razvoja u uslovima ograničenosti dostupnih resursa, te zbog toga upravo gradovi treba da i daju odgovor na to pitanje.
Uloga je urbanizma da shvati ove međuzavisnosti i da ostvari zadatke, koji iz njih proizilaze. Po M. Castells-u (1999.) „promenje-ni svet zahteva promenjena shvatanja i inovirani teoretski pristup rešavanju novih problema".
Grad je proizvod duha, ali grad takođe povratno deluje i na duhovni razvoj, koji je sposoban da stvori stvaralačku energiju ili pak rušilačke strasti. Grad stvara okolinu i atmosferu, koja može da otvori mogućnosti, rešavanja problema i razvoja, a takođe jedino grad raspolaže sa sistemom institucija i sredstava za njihovo ostvarivanje.
Duh, znanja i stil života grada u različitoj meri određuju u opre-deljujućoj meri uzajamnu funkcionalnu zavisnost u odnosima grada i ruralne poleđine. Takođe duh grada određuje i njegov odnos prema prirodnoj okolini, koji isto tako pokazuje duboku uzajamnu povezanost, ali ne i funkcionalnu zavisnost.
Potrebe naselja za fizičkim resursima mogu se zadovoljiti samo iz prirode, zato se održivost mora shvatiti u kompleksnosti sistema, znači da je principijelni uslov održivosti, da potrebe naselja i stanovništva koja u njima živi u pogledu angažovanja prirodnih resursa ne prekorači granice sposobnosti izdržavanja planete i ne ugrozi njenu dinamičku ravnotežu i razvojnu sposobnost.
Suština posle industrijske revolucije nastalih promena bila je u ubrzanom porastu energetske potrošnje, poboljšanju efektivno-sti proizvodnje i saobraćaja, stoje stvorilo neophodne preduslove za eksplozivni rast dimenzija gradova, te je prinudno izazvalo i proširenje ruralne poleđine za njihovo opsluživanje i izdržavanje.
U takvim okolnostima resurse za život gradova obezbeđivala je proširena, regionalna prirodna poleđina.
U doba globalizacije prirodna okolina koja opslužuje i izdržava neko veće naselje postaje neograničena, čak globalna, te i proizvodi naselja stižu na globalizovano tržište. U takvim uslovima i duhovni uticaj naselja se ostvaruje na sve širem području, to pokazuje i nastanak i sve izraženija uloga svetskih metropola (napr. Njujork, London, Pariz, Tokio). I u pogledu raspolaganja sa resursima u globalizovanom svetu postepeno se smanjuje značaj nacionalnih teritorijalnih suvereniteta i geografskih granica, a postaje opredeljujuća ekonomska snaga transnacionalnih društava.
U takvom pristupu pojmovi geografskog prostora, ili geografske i prirodne okoline postepeno gube svoj smisao, te se suština tih međuzavisnosti uspešnije može obuhvatiti pojmom društveno-ekonomskog prostora.
Mera/intenzitet korišćenja prirode (prirodnih resursa) najpla-stičnije i (iako se još uvek vode diskusije o egzaktnoj definiciji tog pojma) najtačnije izražava pojam ekološkog traga. Uobičajeno primenjena metodologija određuje to brojem hektara ekološki produktivnog prirodnog prostora, potrebnih za zadovoljavanje svih potreba naselja za energijom, hranom i sirovinama iz prirodnih resursa ([03], [09]).
Na Zemlji se ukupna površina raspoložive ekološki produktivne zemlje tokom proteklog veka stalno se smanjivala, te danas (ukupno oko 11,3 md. ha) na jednog (od 6,5 md) stanovnika Zemlje spada oko 1,7 ha (ova površina obuhvata i one divljine, koje se za druge namene ne mogu koristiti). Nasuprot tome ekološka vrednost globalne potrošnje sveta iznosi 2,3 ha, tako da je vrednost ekološkog deficita sveta je 0,5 ha.
Ekološka stopa srednjeevropskih zemalja je znatno niža. U Srbiji iznosi oko 2,6 ha, sa ekološkim deficitom od oko 1,0 ha. Opravdano se i veoma realno može proceniti da je ekološka stopa Vojvodine (pa i subotičke regije) reda veličine oko 3,0 ha, sa ekološkim deficitom od takođe oko 1,0 ha.
 |
Osnove savremenog urbanizma formulisane su na četvrtom kongresu Međunarodne organizacije modernih arhitekata 1933. godine u Atini, saopštenjem koje je objavio Le Corbusier pod naslovom Atinska „Charta", koja je postavila čoveka u centar urbanističkog planiranja da naime „Grad u duhovnom i u materijalnom pogledu mora da obezbedi slobodu ličnosti ali i mogućnost kolektivnog delovanja"), a za razrešavanje nastale „haotične situacije" u gradogradnji razradila princip prostornog razgraničavanja različitih funkcija naselja.
I pored kasnijih osnovanih kritika preteranog funkcionalizma (Machu Pichu Charta, 1978.), tada formulisani principi su ostali u Evropi čak sve do 1992. opšte prihvaćena pravila urbanističkog planiranja.
Tek je Konferencija o životnoj sredini i razvoju u Rio de Janei-ro-u 1992., „Agendom 27"formulisala inovirani - ali i nerazrešivo protivrečan - deklarisani pristup održivom razvoju naselja, nala-žući gradogradnji (Poglavlje 7. - „Postizanje održivosti u razvoju naselja") princip po kojem „... osnovni je zadatak podizanje kvaliteta društvenog i ekonomskog okruženja ljudskih naselja, kao i poboljšanje uslova rada i življenja svih, a naročito siromašnih ljudi ...", priznajući takođe pri tome da „... potrošački modeli gradova u razvijenim zemljama već i sada teško opterećuju globalni ekosistem, a istovremeno naselja sveta u razvoju za savladavnje svojih najosnovnijih ekonomskih i društvenih problema moraju da troše više energije i sirovina i moraju ostvariti snažniji privredni razvoj."
Deklaracija arhitekata iz Chicago-a (pod naslovom „Deklaracija uzajamne upućenosti u interesu održive budućnosti", 1993.), takođe nije uspela da razreši polaznu suštinsku protivrečnost odr-živosti. Ni pored značajnog napretka u pristupu problemu, nije to uspelo ni „Charti"iz Aalborg-a prihvaćenoj na Konferenciji održivih evropskih gradova, iako ona veoma jednoznačno ukazuje na neposrednu odgovornost vlada i samouprava za očuvanje prirodnog kapitala, razvoj prirode i prirodne sredine, održivu privrednu delat-nost i pravdu u društvenom životu „... i sve to dugoročno, i za sva vremena."
Oslanjajući se pre svega na delimično preispitivanje ovih postavki, Centar OUN za ljudska naselja organizovala je konferenciju u Nairobi-]u (1994) sa namerom da se utvrde makar okviri za teoriju i praksu održivog razvoja naselja. Međutim u senci makro-političkih interesa, postavke završnog dokumenta i ove konferencije ostale su neizmenjeno protivrečne, navodeći naime potrebu „... uspostavljanja uslova neprekidnog privrednog razvoja, uz očuvanje prirodnih resursa na zatečenom ili poboljšanom nivou ...uz poboljšanje opšteg životnog standarda ... ali izbegavajući nepodnošljive buduće troškove ...".
Dokumenat sa druge strane međutim, kao ciljeve održivog razvoja već formuliše potrebu valorizacije komparativnih prednosti na nivou užih zajednica, gradova i regija. Ukazujući pak na to da „stanovnici naselja najčešće bili su samo objekti a ne i aktivni učesnici u ostvarivanju razvojne politike", naglašava važnost stvaralačke saradnje u toku procesa planiranja između stručnih institucija i lokalnog stanovništva.
Savet OUN za ljudska naselja „Habitat" na svojoj II. Konferenciji pod naslovom „Program aktivnosti za podržavanje održivog razvoja naselja" (Istambul, 1996.) u svom završnom dokumentu („Habitat Agenda') - polazeći od poražavajućih statistika, da naime više od polovine stanovništva sveta se održava iz manje od 2 dolara dnevno, da blizu milijardu ljudi živi u najdubljem siromaštvu na gradskim periferijama - kao najvažniji cilj navela je „obezbeđe-nje pristojnog doma za svakog", te u tč. 10. i formuliše strateške ciljeve održivog razvoja naselja, ukazujući da: „Održivi razvoj je suštinsko pitanje razvoja naselja, koji kompleksno uzima u obzir društvene potrebe, željeni privredni rast i društveni razvoj, kao i neophodnost zaštite i očuvanja životne sredine. Održivi razvoj treba da obezbedi uslove za privredni razvoj, mogućnost zapošljavanja i društveni napredak u harmoniji sa prirodnom sredinom ... objedinjavajući principe zaštite i očuvanja prirodne sredine, poštovanje granica opteretljivosti ekoloških sistema i očuvanje resursa za buduće generacije. Treba upravljati sa proizvodnjom, potrošnjom i transportom tako, da se resursi troše tako da oni istovremeno i zaštite i trajno održavaju. Odrzivost naselja znači istovremeno i njihovu uravnoteženu geografsku distribuciju, održavanje biološke raznovrsnosti, kvaliteta poljoprivrednih zemljišta i uravnoteženi društveni razvoj."
Pored svojih nesumnjivih vrednosti i tekst ovog dokumenta nosi obeležja političkih i diplomatskih kompromisa, obećavajući kao realan cilj, mogućnosti razvoja i rasta i za naselja siromašnih zemalja, ali i dalji - istina ograničeni - rast i za stanovništvo razvijenog dela sveta. Znači upozorava na konačne kapacitete prirodnih resursa i biosfere, ali za sve predviđa praktično neometani dalji razvoj i rast.
Novu Atinsku Chartu- uočavajući suštinu i neophodnost inoviranom pristupu problemima savremenih evropskih gradova - sačinio je Evropski savet urbanista 1998. godine, sa namerom „.. .da sačini program održivog uređenja gradova, definiše ulogu urbanističkog planiranja i formuliše preporuke i principe za rad, za razvoj odgovornim donosiocima stručnih i političkih odluka." Shodno ovim preporukama treba hitno učiniti iskorak u oblasti:
Charta se u posebnom poglavlju bavi problematikom zaštite i očuvanja životne sredine, kao najvećim izazovom održivog razvoja. Shvata da sve intenzivnija mobilnost deluje protivno principima održivosti, i da ovaj problem na strateškom nivou može da bude razresen samo kompleksnim ostvarivanjem Transevropske saobraćajne mreže. Charta se takođe - nasuprot tradicionalnom funkcionalistickom pristupu - otvoreno opredeljuje za mešovitu namensku valorizaciju urbanih prostora. Zauzima se za takvo urbanističko planiranje, koje je koncentrirano na građanina i ispunjava osnovne potrebe gradskog življenja čoveka.
Problematiku održivog razvoja obrađuje u posebnom poglavlju, polazeći od principa da urbanu celinu treba smatrati zaokruženim ekosistemom, kao specifičnu uslužnu-proizvodnu jedinicu sa jasnim potrebama za sirovinskim resursima i definisanom produkcijom.
Nažalost - i pored utvrđivanja jasnih ciljeva, zadataka i sredstava - ni ovaj dokumenat ne određuje tačno i jednoznačno teoretske okvire održivog razvoja. To je često i razlog što se u praksi urbanističkog planiranja pojam održivosti sve često sužava samo na zaštitu životne sredine, zaobilazeći tako primenu opšteg principa i obaveze, da naime teorija održivog razvoja u interesu uspostavljanja i održavanja društveno-ekonomske ravnoteže i pravičnosti po pravilu predviđa neophodnost sprovođenja veoma odlučnih i radikalnih restriktivnih mera i efikasnih selektivnih stimulacija ([07], [08]). U takvoj - pomalo eufemističkoj - praksi urbanisti, u nemogućnosti da je sami oblikuju radije prihvataju i sprovode neoliberalnu ekonomsku politiku, a sa druge strane pak stručno/ urbanistički nedovoljno obrazovani članovi i čelnici organa lokalnih samouprava, u nedostatku dobro pripremljenih predloga i ne mogu donositi ispravne odluke!
Atinska Charta je definisala principe ostvarivanja funkcionali-stičke zonske gradske strukture. Suština te strukture je da se u njoj funkcije naselja prostorno razdvajaju, te se uzajamno i udaljavaju. Primena ovog principa je do zadnje trećine prošlog veka postala dogmatska i prevaziđena, jer usled povećanja gradova različite funkcije i prostorne celine su se uzajamno sve više udaljile, te su se sve više povećavali i saobraćajne udaljenosti i vremena, a paralelno sa time porasla je i zagušenost javnih puteva, a i zagađenost životne sredine. Kako se ovaj proces odvijao istovremeno sa intenzivnim razvojem motorizacije, uz rast gradova sve izraziti-je se pojačavala i zavisnost od automobila.
Ova pojava je početkom Drugog svetskog rata postala karakteristična za severnoameričke i australijske velegradove, a do danas se proširila praktično na ceo razvijeni svet. Razvojem i masovno-šću automobilizma izgledalo je da je dovoljno obezbediti vodu, struju i puteve, da bi stanovništvu postalo dostupno sve što mu je potrebno.
Formiranje i razvoj gradskih struktura u presudnoj meri su opre-deile potrebe i interesi motorizovanog društva. Urbanističke razvojne koncepcije veoma često su formirane pod uticajem lobby-inte-resa autoindustrije, firmi specijalizovanih za gradnju autoputeva i špekulanata nekretninama. U takvim velegradovima posedovanje automobila više nije pitanje izbora ili konfora već teška prinuda, jer masovni javni saobraćaj je izgrađen samo u najminimalnijoj meri, veoma niskom pokrivenošću mreža a i gustinom polazaka -te se u ovim gradovima bez automobila veoma teško može preživeti.
Pojam zavisnosti od automobila u ovom kontekstu ukazuje pre svega na prinudu korišćenja automobila, a psihološka zavisnost od automobila tek je drugorazredno pitanje. Samo korišćenje automobila (još) ne predstavlja problem, već prinuda permanentnog korišćenja automobila. Takođe je važna činjenica da - u uslovima tako formirane urbane i saobraćajne strukture - stanovnici koji nemaju automobil, kao „drugorazredni građani" lišeni su mogućnosti korišćenja pogodnosti mobilnosti, velikog broja usluga, a i rada na većim udaljenostima. Iznenađujući je podatak da u, od automobila izrazito visoko zavisnim gradovima čak polovina stanovništva ne raspolaže automobilom: značajan deo starijih osoba, deca, siromašni, invalidi, te i „svesni" pešaci.
Širenjem naselja postepeno raste i obim saobraćaja u njima, ali i vreme provedeno na putevima. Odlazak i povratak sa posla postaje zavisan od putovanja, prosečna udaljenost već iznosi 40-50 km, teje korišćenje automobila u privrednom i kulturnom životu zapadnih zemlja postaje sredstvo i simbol lične slobode i gazdo-vanja sa vremenom. Naročito je izražen ovaj problem u gradovima u kojima saobraćaj ograničava i sužena propustna moć istorijskih gradskih jezgara.
Naročito je osetljivo pitanje sve intenzivnije gradnje vangrad-skih (samo automobilom dostupnih) tržišnih centara, koji su već - iako sami za sebe veoma su koncentrisani, kompaktni i efikasni - postali svojevrsni simboli neodrživog naselja i društva. Oni naime istovremeno generišu masovni automobilski saobraćaj, preopterećene puteve i parkirališta, visoku energetsku potrošnju i teško opterećenje prirodne životne sredine. Istina je međutim da je sindrom plaža, zbog sve atraktivnijeg i kompleksnijeg opsluživanja gostiju, nedeljnu kupovinu podigao na nivo zabavnog programa i razonode, te - naročito za mlađi naraštaj i „nove bogataše tranzicionih i zemalja u razvoju - prerastao u novi životni sadržaj doživljavanja potrošačkog mita. Osim generisanja i održavanja zavisnosti od automobila supermarketi izazivaju i pojačanu eroziju lokalne sitne trgovine, a posredno međuljudskih komunikacija, te i lokalnih zajednica. Poznato je takođe da oni nepovoljno utiču na zaposlenost (u prošeku na 100 novootvorenih otpada 120 ukinutih radnih mesta), a zloupotrebljavajući svoju ekonomsku moć i monopolski položaj pored svojih zaposlenih, dovode u neizvesni zavisni položaj i svoje dobavljače.
Prema opšte prihvaćenom stavu u literaturi struktura održivog naselja je kompaktna i holarhična, a njena najvažnija karakteristika je hierarhijska diverznost funkcija, što takođe znači i po mogucstvu efikasno korišćenje zemljišta. Primena prostora diverznih/raznovr-snih funkcija važi kako za horizontalne tako za vertikalne prostorne dimenzije, te se tako efikasnije mogu obezbediti funkcije naselja.
Strukturu naselja u suštini određuju javni putevi i izgrađeni prostori, a aktivnosti koje se obavljaju na izgrađenim prostorima određuju njihove funkcije, dok javni putevi opredeljuju mobilnost stanovnika, materijalnih dobara i informacija. Funkcije naselja u ovoj holarhiji usađene su u funkciji njihovog nivoa hierarhije. Centralne funkcije nalaze se u jezgru naselja ili u njegovoj neposrednoj blizini, dok su vitalne opsluzne funkcije raspoređene u ćelom prostoru naselja disperzno i skoro ravnomemo.
Tako shvaćena prostorna struktura naselja naravno nije potpuno homogena, ali nije ni ravnomerno heterogena. Zbog morfoloških elemenata prirodne okoline, tokom dugog vremena stvorene nasleđene istorijske strukture, a i uspostavljenih odnosa vlasništva, struktura naselja je „organski" raznovrsna i raznorodna, a njena čvorišta različite lokalne gustine nalaze se disperzno raspoređena u prostoru naselja. Organske strukture rasprostranjenih velikih gradova - dograđujući tu logiku - može se posmatrati kao zbir više susednih i uzajamno međuzavisnih holarhičkih sistema.
Održivi, kompaktni grad pre svega je funkcija uspostavljene organske strukture i saobraćajnog sistema, koji su u uskoj uzajamnoj međuzavisnosti i sprezi. U održivom gradu prostorni raspored i koncentraciju pojedinih funkcija treba uvek tako koncipirati, da oni budu dostupni peške i sredstvima javnog masovnog saobraćaja, jer najveću vrednost gradskog življenja predstavlja svim stanovnicima dostupna zadovoljavajuća mobilnost.
Naravno i sama (pre)naglašena potreba za mobilnošću postaje ograničavajući faktor nesmetanog razvoja i poboljšanja kvaliteta življenja. Iz tog razloga treba prekinuti sa takvom urbanističkom praksom, koja u interesu zadovoljavanja potreba motorizovanog dela stanovništva za mobilnošću zahteva od naselja donošenje ne-srazmernih materijalnih ulaganja i etičkih ustupaka. Od automobila umereno ovisan grad je ekonomičniji, zdraviji i humaniji. Automobil naravno i u takvom gradu predstavlja nezamenljivo sredstvo individualne slobode mobilnosti, ali njegovom korisniku u svakom trenutku ostaje na raspolaganju slobodan izbor između korišćenja masovnog javnog saobraćaja, putničkog automobila, bicikle ili pešačenja.
Saobraćajne sisteme gradova treba tako formirati i preusme-ravati, da oni - kad god je to moguće - optimalno kombinuje i integriše mogućnost korišćenja nadzemnih i podzemnih sredstava javnog saobraćaja, putničkog automobila i bicikle sa pešačkim saobraćajem. Treba težiti ka uspostavljanju takvog mrežnog i hijerarhijskog saobraćajnog sistema, koji ravnomerno pokriva celu teritoriju grada i koji se racionalno dopunjuje pešački dostupnim rastojanjima. Treba takođe obezbediti uslove da konforni, savre-meni i jeftini gradski javni saobraćaj postane atraktivan i konkurentan u odnosu na individualni saobraćaj. Van svake je sumnje da je to u sadašnjim okolnostima moguće samo, od strane lokalne samouprave obezbeđenim skupim investicijama i izdašnim subvencijama, ali i istrajnim edukacijom stanovništva.
Održivi, kompaktni grad je naselje osrednje gustine nastanje-nosti, što znači da za racionalni nivo izgrađenosti stambenih četvrti u njemu karakteristične su jedno- ili dvoulazne, dvo- ili trospratne zgrade za grupno stanovanje. Ova gustina nastanjenosti još može optimalno obezbediti ugodni kvalitet življenja, uz opstanak i još prihvatljivu rentabilnost masovnog javnog saobraćaja.
U održivim gradovima uslužna/poslovna sfera se naslanja i dograđuje na mrežu pešačkih zona, trgova i parkova, ili pak oni povezuju u jedinstvenu celinu stanovnicima i turistima namenjene pešačke/rekreacione zone i sadržaje. Pešački saobraćaj unutar naselja nije važan samo zbog ublažavanja/uklanjanja problema koje generiše automobilski saobraćaj i opterećenja prirodne životne sredine, već je to neophodno i zbog činjenice da se savreme-no informatičko društvo pored masovnog korišćenja informatičkih tehničkih sredstava, jednim (čak značajnim) delom se oslanja i na neposredne ljudske kontakte i komunikacije ([10]).
Društvena zajednica sutrašnjosti, koja se naglašeno oslanja na znanje, te i naselje naučnih, tehničkih i privrednih inovacija u njoj ne može da opstane bez neposrednih ljudskih komunikacija. Zbog toga ljudi se moraju susretati, te za to u održivom naselju treba uspostaviti punktove za susretanja i društveni život. Tako stvoreni sadržaji za kulturno provođenje povećanog slobodnog vremena, i turističke destinacije istovremeno postaju i mesta susretanja stanovnika naselja, i u velikoj meri doprinose komunikativnosti, kreativnosti i okupljanju zajednice stanovnika naselja i uspostavljanju u njima osećaja pripadnosti zajednice. Takvi estetski oblikovani spoljni prostori ljudskih razmera, koje svi osećaju svojima, predstavljaju svojevrsne „tvrđave društvene pripadnosti i slobode" i raspolažu sa presudnim uticajem na formiranje kompaktnih društvenih zajednica.
Energetski i materijalni protok naselja zapravo predstavlja zbir potrošnje i razmene industrijske proizvodnje, društvenih infrastruktura i lične potrošnje stanovništva. Naselja su samoodrziva samo iz aspekta ljudskog znanja kao resursa, dok svi ostali resursi se uzimaju iz uže/šire okoline, odn. nakon prerade, valorizacije ili obrade otpremaju se iz naselja u vidu gotovih proizvoda ili otpadaka. Od sopstvenih potreba naselja po pravilu mogu da obez-bede iz sopstvenih resursa samo vodu, i samo veoma retko raspolažu sa takvim rezervama termalnih voda koje su dovoljne za obezbeđenje daljinskog grejanja. Bitan je preduslov ostvarivanja održivosti, da naselja svoje potrebe materijala i energije po mo-gućstvu obezbeđuju iz sopstvenih/lokalnih izvora. Sve intenzivnije korišćenje obnovljivih energetskih izvora (energije vetra, Sunca, biomase, termalnih izvora itd.) otvaraju nove mogućnosti u pravcu ostvarivanja održivosti naselja. Princip održivosti najbolje zadovoljavaju ona naselja, u kojima je materijalni i energetski protok minimalan, što pak znači maksimalnu efikasnost (produktivnost) funkcionisanja. Princip globalne održivosti neminovno postavlja kao imperativ, neophodnost da naselja razvijenih zemalja racionalizacijom trošenja resursa doprinose dugoročnom obezbeđenju održavanja kvaliteta (i sopstvenog) življenja ([11]).
Pošto se i u prirodi odvijaju slični procesi, spomenuti ekološki principi su načelno pogodni i dovoljni za pouzdano modeliranje razmene materijala naselja sa okolinom. Konvencionalni metabo-listički modeli razmene materijala i energije obično se ograničavaju samo na kontinualno prisutne procese formalnih i strukturnih promena, obnavljanja/reprodukcije i „cikličnih kosmičkih pramena", odn. na bilansiranje uzajamnih dinamičkih uticaja naselja i njihove okoline. Cikličko kruženje razmene materijala bioloških sistema međutim pokušava ostvariti dinamičku ravnotežu, iz njih se ne izlučuju otpadni materijali, celina protoka materijala (izuzev možda ciklusa gasova) u opredeljujućoj meri se oslanja na lokalne resurse, a lokalna razmena materijala po pravilu ne prelazi preko prostornih granica sopstvenog ekološkog sistema. Kod projekto-vanja razmene materijala i energije ljudskih naselja treba slediti ovaj veoma jasan prirodni zakon.
Razmena materijala u naseljima produkuje velike količine otpadnih materijala, a praktično i svaki njihov proizvod se pretvara u otpad. Imperativni je zadatak naselja da uspostave i organizuju takav sistem gazdovanja sa otpadnim materijalima, koji ih u potpunosti reciklira, odn. prerađuje u resurse spremne za ponovno korišćenje. Savremeno gazdovanje sa otpadnim materijalima, koje se oslanja na selektivno prikupljanje i „re-„ postupke (reduce, recycling, reuse), je nezaobilazni sastavni deo naselja poboljšane održivosti, od kojih van svake sumnje najefikasnija je radikalno smanjenje produkcije otpadnih materijala, što pak znači i radikalno smanjenje i/ili izmenu strukture potrošnje. Uspostavljanje efikasnog sistema gazdovanja sa otpadnim materijalima je bitan faktor lokalnog (a i globalnog) smanjenja ekološke stope.
Važniji zadaci i mogućnosti obezbeđenja efikasnosti energetskog i materijalnog protoka naselja će se navesti u zaključcima.
Za politiku razvoja naselja prestavlja sve važniji zadatak i izazov sve učestalija i uočljivija pojava promene kulturnog identiteta naselja. U sklopu unutrašnje-političkih i/ili globalizacionih procesa, pored iz prošlosti nasleđenog tereta erozije „istorijskih" manjinskih zajednica, u savremenim naseljima pojavljuju se i nastaju sve brojnije i uticajnije nove emigracione/imigracione etničke zajednice, koje - pored nesumnjivog pozitivnog doprinosa etničkoj i kulturološkoj raznolikosti - usled neminovne prateće pojave tako „importovanih" ekonomskih napetosti, veoma često prerastaju u novonastale izvore etničkih/verskih intolerancija. Velikim delom upravo je lokalni zadatak naselja, da obezbede i ostvare uzajamne komunikacije između raznih većinskih/manjinskih grupa i zajednica, uvek u pravcu jačanja društvene kohezije, znači bez namere/cilja njihove asimilacije ili segregacije. Jedino je naime re-šenje tog veoma osetljivog problema naselja - princip i strategija mirne koegzistencije i suživota.
Ovi zadaci i izazovi se po iskustvu nažalost ne mogu uspešno rešavati u okviru sadašnje prihvaćene i važeće paradigme - modela jedinstvene društvene zajednice usađene u kompleksni pri-vredno-ekonomski sistem. Niti nacionalne vlasti, niti samouprave naselja naime (čak i da imaju za to jednoznačnu volju i oprede-Ijenje) ne raspolažu sa resursima i ovlašćenjima, potrebnim za efikasno rešavanje tog problema u okviru sadašnjeg društveno-ekonomskog sistema. Prema tome uspostavljanje harmonične ravnoteže između privredno-ekonomskih i društvenih-kultumih interesa je zajednički zadatak svih samoupravnih struktura, civilnih organizacija, etničkih i verskih zajednica, porodica i pojedinaca žitelja naselja.
Koncepcijski pristup održivom razvoju samo je deklarativno ugrađen u praktično sva opredeljujuća regulativna dokumenta prostornog razvoja i urbanističkog uređenja grada:
3.1 U važećem Prostornom planu opštine Subotica (SI. list SO Subotica br. 13/96) naime u uvodnom delu navedeno je da:
„ ...Plan predstavlja jedan od ključnih instrumenata za realizaciju ideje o održivom razvoju teritorije opštine Subotica i njenih sastavnih delova (11 katastarskih opština), zasnovane na principima Agende 21, UN Habitat Cemat - olborške, sofijske, lisabonske i drugih dek-laracija, povelja i strateškihi i dokumenata koji obavezuju Republiku Srbiju i njene opštine da ih poštuju i primenjuju kako u planiranju, tako još više u ostvarivanju planskih rešenja koja se odnose na zaštitu i korišćenje prostornih resursa i vrednosti, uređnje teritorije opštine i njenih osnovnih namena (poljoprivreda, šumarstvo, vodno i građevinsko zemljište, kao i zaštitni pojasevi regionalne infrastrukture) i prostorni razvoj čitave teritorije opštine Subotica.
U (navodno) detaljnoj, ali nažalost površno i pretežno sofistič-koj obradi teme (tč. „C.5. Održivost razvoja opštine Subotica') navodi se međutim samo sledeće:
„ ... Jačanjem konkurentnosti u širim okvirima opština Subotica će biti u poziciji da svoj razvoj gradi na održivim principima, što pre svega podrazumeva pažljiv i odgovoran odnos prema vrednostima i resursima lokalne prirode, kvalitetan odnos prema životnoj sredini, posebno kulturnom na-sleđu, etničkom diverzitetu i tradiciji.
Kod dosadašnjeg razvoja sa stanovišta navedenih principa naročito je izraženo pitanje odnosa prirode i njenih posebnosti prema načinu i sistemu građenja prema specifičnom kulturnom ambijentu. Konstatovana je tradicija organskog prožimanja prirode i naselja („stepski grad"). Istorijat naseljavanja teritorije ove opštine ukazuje na nekoliko istorijskih preseka gde se, u zavisnosti od političkog mi ekonomskog sistema, gradilo na različite načine, naročito u ruralnom delu opštine. Seoska naselja sa tradicijom su pretrpela značajne transformacije u periodu socijalističke izgradnje, dok nova naselja nastala u istom periodu donekle menjaju sadržaj, i radi kolektivizacije u poljoprivredi i radi industrijalizacije. Isto tako nova naselja menjaju i tradicionalnu formu oslanjajući se znatno manje na tradiciju i stil građenja. Slične tendencije postoje i danas i to pre svega u samoj Subotici, i dalje ugrožavajući njen kulturno-istorijski profil i identitet.
Održivost razvoja opštine Subotica biće u znatnoj meri oslonjena na mogućnosti obnove sela radi čega su u ovom delu Plana istaknute polazne osnove za njeno stvaranje u budućnosti.
Paralelno sa ovim izvršena je detaljna analiza stanja životne sredine od čijeg kvaliteta u najvećoj meri zavisi uspeš-nost budućeg razvoja opština Subotica. Nasleđeno stanje kao i nedovoljna pažnja kod rasporeda aktivnosti na teritoriji Opštine u odnosu na moguće negativne uticaje na vodu, vazduh, zemljište, a samim tim na život stanovnika u naseljima, zahtevaju ozbiljno preispitivanje odnosa prema životnoj sredini, posebno kada se radi o lociranju i izgradnji kapitalnih objekata ali i objekata privatnih investitora.
U korelaciji sa navedenim ispitano je i stanje korišćenja zemljišta, odnosno rasporeda osnovnih funkcija kao i načina gradnje (pravila građenja) na ovoj teritoriji.
U ovom poglavlju (C.5.) će biti prikazan odnos građene sredine, stanje gradskih i seoskih naselja, stanje životne sredine i način korišćenja zemljišta, uz ocenu sa stanovišta održivog razvoja... "
Radi ilustracije veoma površnog i sofisticiranog pristupa autora Prostornog plana temi i problematici zaštite i očuvanja prirodne životne sredine i principa održivog razvoja, navešće se opis i kvalifikacija iz ovog aspekta jedne (nasumice odabrane) od 17 naselja na teritoriji opštine, bez komentara:
„ ... Bajmok je agrarno industrijsko (17 % agrarnog st.) naselje zbijenog (panonskog) tipa u plitkoj Bajmočkoj dolini, izvorišnom kraku Krivaje koja je u okviru hidrosistema DTD. Nalazi se 25 km JZ od Subotice sa kojom je železnički povezana (Subotica-Sombor) i na raskrsnici puteva ka Subotici, Somboru, Bačkoj Topoli i Mađarskoj. Površina atara naselja je oko 13.000 ha od čega je 12.000 ha obradivo zemljište. Ima dve velike naseljske celine i 7 odvojenih delova u njihovom okruženju. Spada u stara naselja (prvi put se spominje u 15. veku) koje je nekad brojalo 250 salaša koji su danas porušeni. Nacionalna struktura naselja je mešovita (dominiraju Mađari, Srbi i Hrvati u približnom odnosu). Indeks geografskog starenja (is) kreće se u rasponu od 0,5 do 1. Električno osvetljenje je dobilo 1925. godine kada je osnovana Električna centrala Bajmok. Vodosnabdevanje je centralno, rad na uspostavljanju kanalizacione mreže je u toku a 40 % posla na uspostavljanju mreže već završeno (centralni deo naselja je kompletiran). Odnošenje smeća iz domaćinstava se vrši sistemom žutih kesa. Osnovna škola u mestuje izgrađena 1900. godine i ima 720 đaka i 40 učitelja i nastavnika. Zdravstvena stanica radi 24 sata sa lekarima opšte medicine i povremeno specijalistima. Industrijski centar ovog dela Opštine: prerađivačka (deo Severa), nameštaj, mesna (Matijević), konfekcija (Solid, ne radi), prehrambena (Fidelinka) i dr. Industrija. Industrijski objekti su tačkasto raspoređeni bez postojanja jasne privredne zone. U poljoprivredi dominira ratarstvo i stajsko stočarstvo. Ima dve katoličke crkve (1817. god.), jednu pravoslavnu i 4 mešovita groblja. Zbog nacionalne raznovrsnosti u Bajmoku se održavaju brojne kulturne i umetničke manifestacije (Smotra međunarodnih igara, Smotra dramskih igara opštine Subotica, Dani crkve, Dužijanca) često u organizaciji brojnih KUD. Tradicija mesta i okoline je narodna radinost i slikanje slamom. Naselje Bajmok ima Razvojni plan, a u planu je izrada GUP-a. Bogato je termalnim vodama koje nisu dovoljno valorizovane i upotrebljene u turističke i zdravstvene svrhe. Malogranični prelaz u neposrednoj blizini danas ne radi 24 časa ali se uskoro očekuje dobi-janje statusa graničnog prelaza (u tom slučaju priliku da radi moglo bi da dobije 240 ljudi). Nekada samostalna opština, danas ima potreba za formiranjem industrijske zone, boljom organizacijom poljoprivredne proizvodnje, većim stepenom autonomije, aktiviranjem turizma idr... "
3.2 Takođe u uvodnom delu Generalnog (urbanističkog) plana Subotica-Palić do 2020. ukazuje se samo opisno na princip i obavezu poštovanja načela održivog razvoja, navodeći naime sledeće:
„ ...Generalni plan (treba) koncipirati u skladu sa ulogom gradskog naselja Subotice kao regionalnog centra, koja je utvrđena prostornim planom Republike Srbije. Subotica kao regionalni centar se oslanja na svoje bliže okruženje i potrebno je da iskoristi prirodno-geografske pogodnosti u smislu prirodnih resursa i potencijala. Za ostvarenje ovog koncepta je takođe bitno da gradsko naselje Subotica, u najvećoj meri u kojoj to zakonska regulativa omogućava, preuzme glavnu ulogu u sopstvenom razvoju i prostornom uređenju.
Takav planski koncept moguće je ostvariti jedino uz pri-menu principa održivog razvoja grada koji podrazumeva, uz poštovanje ekoloških principa, održivu gradsku ekonomiju i socijalnu pravdu. Posebnu odgovornost u sprovođenju zacrtanih ciljeva ovog koncepta ima lokalna samouprava, koja treba da ima široke ingerencije u skladu sa principom subordinacije, i građani kao subjekti i aktivni učesnici u implementaciji programa i ciljeva tako da ona bude podeljena unutar svih sektora zajednice.
Primenom ovog koncepta održivog razvoja, odnosno racionalnog korišćenja i planiranja prostora unutar zacrtane teritorije gradskog naselja podrazumeva se očuvanje stvorenih prirodnih karakteristika resursa, za nove generacije i njihov razvoj.
Od posebne važnosti za sadašnje i buduće stanovanje u gradskom naselju je očuvanje životne sredine i podizanje ekoloških kriterijuma na viši nivo.
Sa aspekta planiranja i uređenja prostora akcenat se stavlja na urbanu memoriju - očuvanje prepoznatljivog identiteta, koji se ogleda pre svega u planimetriji urbane praosnove organski nastale i planski u kontinuitetu regulisane, zaštiti fizičkih struktura nastalih u procesu gradogradnje, koji daju upečatljiv izgled gradskog jezgra svojim slojevitim arhitektonskim jezikom sa fizičkim strukturama nastalim u raznim vremenskim periodima, ali i sa nastavljanjem procesa gradogradnje u kontinuitetu u duhu ovog vremena, sa rezervisanjem prostora i za naredni planski period... "
Ali se ovo načelo više i ne spominje u, inače inženjerski/arhitektonski veoma temeljito i korektno obrađenom dokumentu obima čak blizu 300 stranica!
3.3 lako važeća (i čak veoma savremena!) domaća zakonska regulativa te oblasti, a naročito:
- Zakon o zaštiti životne sredine (SI. gl. RS br. 135/04) i
- Zakon o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu (SI. gl. RS br. 18/79-7) to izričito propisuje, čak ni druga, za prostorno uređenje i razvoj opštine i regije Subotice opredeljujuće važna važeća regulativna dokumenta, kao što su napr.
Takođe se ukazuje na ovom mestu (iako to pitanje nije bio predmet istraživanja u okviru ovog Elaborata) da „subotička praksa" i regulativni pristup problematici prostornog uređenja i razvoja grada zadržali su - u praksi razvijenih zemalja prevaziđeni - pristup sveobuhvatnog/globalnog i po prirodi stvari veoma neelastičnog planiranja („princip po-nude"), ne, ili samo veoma uslovno i deklarativno prihvatajući pristup menadžmenta „dobrih" projekata („princip tražnje"), kao znatno povoljnijeg iz aspekta privlačenja (u uslovima oskudice sopstvenog „društvenog" kapitala) poželjnih spoljnih investicionih/raz-vojnih izvora.
Kao bitni opšti zadaci mogu se istaći:
-obezbeđenje takvih oblika korišćenja za život neophodnih prirodnih resursa naselja, koji su - bez deficita ekološke stope - u harmoniji sa sposobnošću, opš-te-osetljivosti Zemlje i lokalne nacionalne privrede.
Posebno treba istaći važnije zadatke i mogućnosti obezbeđe-nja efikasnosti energetskog i materijalnog protoka naselja:
Ovi zadaci i mogućnosti istovremeno i paralelno se pojavljuju na nivou urbanističkog planiranja, ali i na nivou ekosistema najmanjih naseobina, pa čak i pojedinačnih domaćinstava.
Korišćena stručna literatura
Kivonat
A fenntarthatóság a napi sajtóban is mindennapi fogalommá vált, de sok esetben elvonatkoztatva a lényegtől, amelyekre rámutattak a Római klub, a Brutland jelentés és a későbbi Egyesült Nemzetek által elfogadott dokumentumok is. E gondolkodási folyamatokban kikristályosodott a gyenge, fenntartható és az erős fenntarthatóság megkülönböztetése. Érthetően a z enyhébb (?) lágyabb (?), emberi szükségleteket jobban hangsúlyozó megoldások kaptak nagyobb hangsúlyt. Hasonlóan az egyéb európai dokumentumokhoz Szerbia Környezetvédelmi törvénye ( (Sl. gl. RS 35/04) is a z enyhébb (?) lágyabb (?) megoldást vállalja.
A települések élete is szigorúan kötődik a fenntartható fejlődéshez. A város az emberi lélek teremtménye, de vissza hat az emberi lélekre, vagy teremtő energiát, vagy romboló érzelmeket generálva. A város ugyanúgy a környezetével, hátterével is szoros kapcsolatban áll, mert szükségleteit csak a természetből tudja kielégíteni. Azzal, hogy az ipari fejlődés és a szállítási lehetőségek fejlődésével ez a háttér kitágult, a globalizációval szinte határtalanná vált. Ebben a kérdésben az államhatárok jelentősége is lecsökkent.
A természet kihasználásának intenzitását legjobban az ökológiai lábnyom fejezi ki, még ha annak bizonyos elemei vitatottak is. Az ökológiai lábnyom Szerbiában 2, 6 ha, kb. 1 hektáros deficittel, de Vajdaság és Szabadka helyzete is hasonló és ilyen feltételek között kell az urbanizálódás kérdéseit megítélni.
A modern urbanizmus alapjait még 1933-ban megalapozták, és a jogos kritikák ellenére is érvényben maradtak 1992-ig, amikor az Agenda 21 deklarálta a fenntartható településfejlesztést. Természetesen, az Agenda 21 és a későbbi dokumentumok, beleértve a Habitat Agendat, az új Athéni chartát sem tudták feloldani az ellentéteket. Az ebből eredő eufemisztikus gyakorlatban az urbanisták elfogadják a neoliberális gazdaságpolitikát, míg az urbanisztikailag nem elég képzett városvezetők nem tudnak megfelelően megalapozott döntéseket hozni.
A városi struktúrák alakulását leginkább az autóipar és az automobilizmus érdekei diktálták, de a lobby érdekekben megjelentek az autópályaépítők és a telekspekulánsok érdekei is. Az így kialakult városokban az autótulajdonlás már kényszer, mert nélküle nem lehet megélni. A városok terjedésével növekszik a forgalom is, mert a munkahely távolsága eléri a 40 -50 km-t, arról nem is beszélve, hogy az esetleges történelmi városközpont adott városokban csökkenti az áteresztő képességet.
Ezeket a kérdéseket csak erősítik a városon kívüli bevásárló központok, amelyek önmagukban kompaktak, de a települések fe-nntarthatatlanságának szimbólumává váltak, mert tovább növelik a forgalmat, a parkolóhelyek zsúfoltságát, az energiafogyasztást és a környezet terhelését.
Az irodalmi források szerint a fenntartható települések kompaktak, holarchikus szerveződésűek, azzal, hogy a településfunkciók hierarchikusan diverzifikáltak mindkét irányba, vagyis horizontálisan és vertikálisan.
A település struktúráját az utak és a beépített területek teszik, a tevékenységek adják a funkciókat, az utak biztosítják a lakosok, anyag és információk mobilitását. Természetesen, az így felfogott struktúra nem homogén, történelmi kialakulása sok mindentől függ. Az is tény, hogy a hangsúlyozott mobilitási követelmény is az életminőség korlátozó feltételévé válik. Pl. az autótól mérsékelten függő város bizonyítottan gazdaságosabb, egészségesebb és emberségesebb. Ebből ered a felszíni és földalatti forgalom, a személyautó, kerékpár és gyalogos forgalom optimális arányainak kombinálási követelménye, azzal, hogy a városi közlekedés attraktív és konkurens legyen a személyi forgalommal.
A fenntartható városokban a szolgáltató és üzleti szféra a gyalogos zónákra támaszkodik, ami nemcsak amiatt fontos, hogy az autóforgalom generálta problémákat csökkentjük, hanem azért is mert a legmodernebb informatikai és kommunikációs megoldások mellett is szükséges a személyes kontaktus, ami turisztikai, szórakozási és egyéb okokból kifolyólag is fontos.
Hasonlóan fontos a városi ökoszisztémák anyagi és energetikai forgalma is. Ezeket a forrásokat az ember, a város a termés-zetbtől veszi el. A legtöbb esetben a városok csak vízzel tudnak önellátóak lenni, míg a többi szükségletüket kívülről biztosítják. Ebben a kérdésben is fontos a mind többet hangoztatott fenntartható energetikai források biztosítása, kihasználása.
Az előzőekből adódik, hogy a települések annál fenntartha-tóbbak, minél kisebb az anyagi és energetikai forgalmuk, és ezt hasonlóan kell modellezni, mint ahogy azt a környezettel tesszük. A konvencionális megközelítést fel kell, hogy váltsa a természethez hasonló ciklikus megközelítés, amely nem ad le hulladékot a környezet felé, hanem azokat felbontja, reciklálja.
Ezért foglalkoznak mind többet a szelektív hulladékgyűjtéssel, reciklálással stb. Ezek a zártkörű megoldások a fenntartható települések szerves részét képezik.
E folyamatokat kezelve nem szabad elfeledkezni a települések kulturális identitásának változásairól. A történelmi kisebbségi közösségek erodálódnak, ugyanakkor megjelennek újabb imi-grácíós közösségek, amelyek hozzájárulnak az etnikai és kulturális sokféleséghez, de nagyon sok esetben konfliktusokat is okoznak. Ez csak a megfelelő csoportok közötti kommunikációval győzhető le, de felveti az asszimiláció és szegregáció kérdéseit is.
Szabadka gyakorlatában ezek a koncepciók beépültek deklaratív szinten a Területrendezési tervbe, Urbanisztikai tervbe, de sokszor csak szofisztikáit témafeldolgozás szintjén.
A dolgozat, az előzőek fényében fogalmazza meg a legfontosabb általános feladatokat, és külön kitér a hatékony anyagi és energetikai forgalom kérdéseire.
Oktatási intézetek tudástranszfer hatásának vizsgálata Vajdaságban2
Az oktatás regionális szintű modellezésére igény van Vajdaságban, mert ezek az oktatáskutatások segíthetik a piacgazdaság szükségleteire építkező felsőoktatás és felnőttképzés megalapozását, amely a munkaerőpiaci változások hordozója is egyben. A válogatásba került kéziratok részét képezik az előbb említett Vajdaságra lehatárolt oktatáskutatásainknak.
A kutatási projekt három fázisból állt:
Dr. Gábrity Molnár Irén, egyetemi tanár; Dr. Somogyi Sándor, emeritus professzor, Takács Zoltán, PhD hallgató és Veréb Miskolci Zsófia, PhD hallgató.
A tudást egyre többen a gazdaság egyik fő mozgatórugójának, a fejlett piacgazdaságokban a piaci versenyelőny megszerzéséhez és fenntartásához nélkülözhetetlen tényezőként egyre fonto-sabbnak tekintik. Eredményes menedzselését intézményenként, de régiók szintjén is, elengedhetetlen feladatnak tartják.
A projekt feladata rámutatni az innováció-fejlesztés és a tudásgyarapítás jelentőségére egy térség európai felzárkózása során. Feltárjuk, hogy a helyi oktatási intézmények milyen befolyással vannak a térségbeli mobilitásra, a vállalkozói oldal milyen szolgáltatásokat venne igénybe az edukációs és kutatási intézményektől. A kapott eredmények segítségével tervezni lehet e két szektor közti kapcsolat erősítését, az egyetemek hálózatának, együttműködésének és a gazdaságélénkítő szerepének növelését.
|
|