|
|
Nije malo ono, što znamo o Bunjevcima, ali to još daleko nije dosta. Znanja su nam još nepotpuna i mali je broj znanstvenih radova o njima. Najveći broj Bunjevaca u našoj domovini živi u gradu Baji na obali Šugovice i okolici blizu granice. Unutar hrvatske narodnosti najveći broj su bili Bunjevci.
Bunjevci su hrvatska skupina koja obitova na području sjeverne Bačke. Mi smo do danas sačuvali pradjedovsku viru, jezik, običaje i kulturu i da budemo to što jesmo: vridni i dični Bunjevci s ljubavi za Bačku i sa svišću i ponosom da smo živa grana hrvatskog naroda. Imamo svoju povist, koju su napisali sinovi naše grane, a koje najviše i najbolje govore nama i o nama. „Rasprava o podunavskih i potisanskih Bunjevcih i Sokcih" (Beč, 1882.), knjiga biskup IVANA ANTUNOVIĆA ima posebno misto u našoj baštini. Ta knjiga je uvik na mojim stolu.
O dolasku Bunjevaca pisalo je tusta istoričara i razni autora (Dr. Ante Sekulić, dr. Jovan Erdcljanović, dr. Milana Černelić, a u Mađarskoj dr. Miso Mandić i drugi...) Period doseljavanja započe je još o početka XIII. vika, odvijo se kasnije još nikoliko vikova u etapama. Najveći broj Bunjevaca doselio se tokom XVII. vika i to 1686. godine. Sa ovom godinom se slaže većina povjesničara, koji su se bavili ovom temom. Razloga za napuštanje svoje postojbine kod Bunjevaca bilo je više. Najnovija teorija Milane Černelić, na osnovu vrlo opsežnog istraživanja svadbenih običaja (bila je i u Čavolju), donosi nova saznanja o podriklu Bunjevaca, koja ih locira u jugoistočne dinarsko-jadranske prostore. „Počeci procesa njihove etnogeneze mogli su se zbivati na krajnjim točkama hrvatskih tragova negdje na jugoistočnim dinarsko-jadranskim graničnim područjima. Tu su se negdje prožimali vlaški i hrvatski kulturni elementi, koji su dali temelj nastavljanju i oblikovanju osebujne hrvatske skupine poznate pod imenom Bunjevci." U literaturi nema suglasnosti o tome, koja je teorija prihvatljiva. U svakom radu o Hrvatima Bunjevcima moramo spomenuti veliku ulogu franjevaca -ujaca- iz provincije Bosne Srebre.
Pod njihovim vodstvom, uz njegovu potporu, usprskos turskoj vlasti, hrvatski je puk kretao na selidbe, pa sretno stizao u nove krajeve. Bunjevci su tradicionalni način života polako prilagođavali novoj sredini i prilikama u Podunavlju. Raštrkano sve do Sentandrije, i duž austro-mađarske granice. Te hrvatske etničke skupine u mnogome se razlikuju. U više valova svi su dobrovoljno, na nečiji poziv - kapetani: Markovié; Vidakovic - dolazili, ili su bili tirani silom. Opisujući naseljavanja su za povist tragovi kretanja i dolaska Bunjevaca u bačke ravnice, di su zatekle i slavenski živalj. Turska vlast je trajala do 1697. g., zemlja ostaje u vlasništvu austrijskog cara. Dobro znamo, da su Bunjevački Hrvati doseljeni među Mađare, preuzeli životnu formu Mađara, te su je preinačili po svojim svojstvenostima, i ovo, u većim dilu sačuvali do današnji dana.
O nazivu Bunjevac postoji nikoliko mogući varijanti, al ni za jednu nema pouzdani podataka. Naziv Bunjevac spominje se u popisu poreznika 1550. g. u Baranji. U panonskoj ravnici Bunjevci su svoj život vodili između motike i puške. Obrađivali su zemlju. Do polovine XIX. vika je bilo zdravo teško, stalna ratovanja, ustanci, visoki porezi i još i kuga...
Među Bunjevcima je najrasprostranjeniji stav da su ime dobili po riki BUNI, porid koje su kadgod živili, koju su metnili u tusta svoji narodni pisama. (Ne mislu na ime „Bun", ni na imenicu „bunja" ili glagol „bunjati". To je već više puti dokazano!)
U drugoj polovici XIX. vika najveću zaslugu imao je biskup Ivan Antunović. Pokrenio je „BUNJEVAČKE IŠOKAČKE NOVINE" 1870. g. Na stranicama novina, ime Bunjevac je postalo sinonim za hrvatsko, ime zamenjuje se s bunjevačkim. Naš prostor je posto multietnički. Bunjevci se nikad neće odreći ni svog porikla, ni svog imena. Mi širimo našu kulturu kao hrvatska skupina na severu Bačke! Čuvamo staru slavu i poštenje pradidova... Isto i rodbinska imena, kao i našu milozvučnu ikavicu, jer je ona sastavni dio bunjevštine.
Na kraju još moram spominit, da su u Mađarskoj živeči Hrvati, Srbi i Slovenci (Južni Slaveni) do 1945. godine pod dvostrukim ugnjetavanjem živili bez ikaki manjinski prava. Kada je stigla ruska vojska, kao oslobodioci, pružila se mogućnost, da se osnuje svoja organizacija. Prvo se osnovo „Antifašistički front Slovena" (AFS) 1945. g. Na drugom kongresu Južnih Slavena u Aljmašu (1947. g.), organizacija je primila naziv „Demokratski savez Južnih Slavena u Mađarskoj" (DSJS) sa sjedištem u Budimpešti.
Nakon raspada DSJS-a, posto je „SAVEZ HRVATA", a posebno utemeljene su mjesne hrvatske samouprave u našim nasjeljima, koje skrbe o nama. Činjenica je, daje pisana rič jedna od ključni načina nacionalnog trajanja - opstanka. Listajuć stare požutile Naše, i Narodne novine, kalendare, časopise... književnost i kulturu, a time je potvrdit naš etnički, nacionalni i kulturni identitet.
Današnji tjednik hrvata je „HRVATSKI GLASNIK". Osnivač je Savez Hrvata u Mađarskoj Bp. Izdavač: CROATICA Nonprofit Kft. Bp. List pomaže Javna zaklada za nacionalne i etničke manjine u Mađarskoj.
Bunjevci, i ako rasuti posvuda, ostali su dio jednog jedinstvenog hrvatskog naroda, jedne značajne skupine u toj vičnoj borbi protiv asimilacije, sa pravom na samoodređenje. Čuvajući svoje običaje, jezik i tradiciju, sasčuvali smo svoj etnički, nacionalni i kulturni identitet. Mi ćemo i nadalje radit na dobrobit našeg življa - bunjevački, racki i šokački Hrvata na ovoj ravnici.
Upornost i ustrajnost Bunjevaca, unatoč svim nedaćama, drži nas Hrvatski glasnik, koji najbolje govori o potribi izražavanja teksta i po visni zapisa na hrvatskom jeziku.
Sve što smo imali, sve što imamo, što smo doživili i priživili, pa i što doživljavamo - sve je izraženo, kazano na našem lipom materinskom jeziku.
A szóban forgó írás a teljesség igénye nélkül áttekintést ad a gyökerektől, a kezdődő időszaktól napjainkig a hazai horvát-bunyevác etnikumról. Róluk még foghíjasok az ismereteink, kevés a róluk szóló tudományos munka. A hazai horvát etnikai csoportok közül a legnépesebb csoport a bunyevác, mely az ország déli részén, Bács-Kiskun megyében lakik, Baja városában és annak szomszédságában.
Római katolikus vallásúak, a latin írásmódot használják; í-ző nyelvjárással beszélnek. Nevüket az őshazái BUNA folyótól kapták. Az utóbbi időben rendszeresek az őshazái zarándoklatok. Ők önként, kényszer hatására, vagy hívásra érkeztek hazánkba. A legnagyobb ilyen időszak 1686-ra datálódik, a ferencesrendiek kíséretével.
A bunyevácok népviseletét is bemutatjuk, néphagyományokra, népszokásokra is utalunk. A jelenlegi időszak képviseleti szervezeteit is bemutatja az írás. Települési önkormányzatok. Kiadványok.
Az írás befejező részében szólunk a hazáról, a szülőföldről, a családról és a lokálpatriotizmusról, identitástudatról...
|
|