|
|
U ovim mojim napisima oživljena su nika stara vrimena, kaki više nema. Sve je to tu prid očima, opisano čavoljskim bunjevačkim jezikom, kojeg smo u kući naši mama, nana prvo čuli.
Osmanlijska osvajanja prominila su lice Europe. Malo je naroda u Europi povjesni usud kad toliko vezo kroz 11 vikova, ko stoje slučaj Hrvata i Mađara. Prva dozvola za doseljenje na ugarsko tlo, na imanje Batthyány, datira iz 1542., iseljavanje, odnosno naseljavanje u Mađarsku.
Kako je bilo u srednjem viku stanovanje kod nas u Bačkoj? Nakon definitivnog protirivanja Turaka s prostora današnje ravnice na panonskom prostoru sridinom XVIII. vika, počela je kolonizacija opustošeni teritorija. Kolonisti iz Austrije i Nimačke dobivali su zemlju, alate za zemljodilstvo, oslobađanje od poreza na pet godina i kuće. Ove su kuće bile tipične i projektirane po uzorima sridnjovikovni zgrada za stanovanje, što znači, da su se inženiri u službi Austrijskog Carstva poslužili i višestoletnim modelom stanovanja u ravnici. Taj tip kuće nazivamno trodeljnim. Sastoji se od sobe, kujne i ostave, a ulaz u prostorije je uvik u sridini, kroz kujnu.
Pračovik je bio nomad, stalno je minjao svoje stanište u potrazi za ranom. Kada se nastanio na jednom mistu, počo se bavit poljodiljstvom i gajenjem domaćih životinja, to smatramo početkom civilizacije. Nekadašnji stanovnici, Sarmati, Avari, Slaveni i Ugari došli su iz ukrajinskih dilova. Kod ovi naroda su bili litni salaši i zimski salaši, u kojima su živeli. Iz ti salaša su kasnije na našim prostorima nastala stalna naselja i gradovi. Tiranje stoke na pašnjake ostalo je do XX. vika. Sarmati su privatili sidilački način života, kodnji se javja trodilna kuća, javlja se ognjište. Oko kuće nalazili su se veći silosi za hranu. Blizu je kopani bunar. Ovakav tip naselja, koji nazivamo i linearnim, sačuvan je do današnji dana. Jedno selo često se sastojalo od jednog sokaka s kućama lociranim s live i desne strane puta. Nakon tatarske najezde grade se te kuće u kujni otvoreni prostor za kuvanje i iz otareg se ložila peć u sobi.
Rič salaš se javlja u spisima u XIV. viku i vezuje se uz Kumane koji su naseljeni nakon tatarskog pustošenja. Polunomadski svit.
Salaš, kao oblik življenja se nastavljao i u doba Turaka. Vlasnici salaša su u to doba posebni porez plaćali. Nakon istirivanja Turaka, na salašu, u selu il gradu kuće su morale biti zbijene, ali porta je sadržavala sve elemente salaša: bunar, vrt, staje za stoku... U posebnoj studiji pišem o početkima o zemunici i onog doba stočarstva.
Pod pojmom salaš razumi se odvojeni stambeni prostor i okućnica sa svim gospodarskim zgradama, na koje se odmah nastavlja i dio obradivog zemljišta." Stambeni objekti Bunjevaca imaju svoj istorijski razvitak. Svaki salaš je imo svoj put koji ga vezivo sa glavnim putem.
Postoji više tipova salaša: s tremom, ambetusom, gangom, dvodiljeni, trodiljeni ili višediljeni, a stariji tip salaša je pod istim krovom prostorija za stanovanje i prostorija za stoku. Držalo se više josaga, od tog se živilo, a tribalo je i za ranu: meso, mliko, jaje, perje i vuna. Na zemlji su obrađivali žito, kuruz, povrće, konoplju i lan za nivo.
Ja sam vezan za salaš - na kome sam odrasto -, osobnim doživljanjem, kroz sićanja i uspomene svojih bližih pridaka. Iz one sam generacije, koga su još u kolivki ljuljali i u mađarsku školu upisali, jel druga nije bila. Počo sam sa pločicom od škriljca i pisaljkom s šponđom. Naš bunjevački govor smo u kući naši mama prvo učili, koji su nas mlikom dojili.
Kako ja znam, moji pridaki su svi bili paori, i od zemlje su živili, al uz njev mukotrpan rad. Radili su „od zvižde do zvižde", „od vidiš do nevidiš". Bunjevačko najbrojniju stnaovništvo su salašari i seljaci bili, koji su vezani za njive. Salaš je ujedno naziv i za čitavu okružnicu s avlijom, baščicom... Ograda od cipalja jel od dasaka. U mojim rodnim selu Cavolju, ko je imo salaš, taj je imo i kuću u selu, di su zimi stari stanovali. Vanjskim izgledom slične salašima -trodiljene-, lipo ukrečene. Čavoljski salaši su obično bili jedan od drugoga daleko. Veliki i mali zajedno ji bilo 42. A danas samo dva ima u vinogradima. Međuvrimenom su ih porušili, a ljudi se raselili, išli u selo il grad. Meni „salaš bili" fali!
Bunjevac je upalio svoja ognjišta u bačkoj ravnici di je tio, mogo jel ne, moro se bavit zemljoradnjom i uzgojom stoke. On je toliko zavolio svoj poziv i želio je ostat zauvik na zemlji; ona je njegova i njegove obitelji raniteljica, on je do dna duše pobožan, pa za svoj veliki trud i marljivost ne traži puno od Boga, samo toliko, da živi i prizivi njegova obitelj. Kad su došli u ovu plodnu ravnicu, Bunjevci su svoj život vodili između motike i puške. Obrađivali zemlju, a ratovali da bi zaštitili svoju imovinu, ili na trontovima za tuđe interese. „U bojevima i drugim zbivanjima bilo je od 1686-1848 g. istaknuti bunjevački obitelji, koje su stekle plemstvo i poside. Imali su svoje stranke, glasala i svoje ustanove... „U Cavolju živeći obitelj MANDIC (Josini) iz bačke županije plemstvo je potvrđeno 1720. g. Iz ove obitelji proglašeno plemićima u Cavolju 41 članova. A iz obitelji MILASIN (Trakurovi) 1791. g. je zabilježeno 20 muških, iz obitelji VIDAKOVIĆ (Lukini) 1690. g. 13 članova."21
„Heraldika je nauka o jednoj plemenitoj tradiciji", kaže Michel Pastoureau. Definicija moždar i nije najtačnija, al je cigurno, da smo najmanje 80 godina bili lišeni saznanja o tradiciji, vridnoj poštivanja, a i ličnog ponosa, što pripadamo plemenu sa „bunjevačkog trougla". Plemenu, čiji su prici davali život za slobodu, za pravo na svoju, vikovima staru viru i običaje, svoj jezik, cigurnost, za svoju i budućnost svojih potomaka.
Kad su se naši preci oslobodili Turaka, Cavoljsku pustaru -prazno naselje - su prvi naselili Bunjevci. Izabrali su mi sto di će se pravit skromni salaš, da prija sprave krov nad glavom. Najzgodnije misto je bilo blizu vode na livoj strani obale Kiđoša, digod na gredi, da voda odtiče kad pada kiša, da se ne zadržava kod nabijeni zidova. Iskopali su i bunar, da imaju vode. Kako znamo, tako se sve počelo.
Ne smimo zaboravit naše salaše, odakle smo potekli, ono što se mož, triba zapisat, da ne bi očlo sve u zaborav. Svaki je pojedinac, kogod više, kogod manje, neposredno il posredno vezan uz salaš osobnim doživljajem kroz sićanja i uspomene, riđe tek samo priko svoji bliži ili dalji predaka od kraja 18. vika, pa do sridine 20-og. Ja sam rodom iz Cavolja, di i sada živim, eto, već priko osam desetleća. Al kad je iz moje duše progovorilo nostalgično sićanje iz ditinjstva, rođena je ova studija. Na salašu je meni bilo najlipče! Od tog vrimena meni didin „bili salaš" fali! Jedna izreka: „Kaki ti je salaš, taki si čovik!"
Odrasti na salašu, upoznati težak život paora, ustajati pre zore, legati posli sunca, a između ta dva trenutka čitav život provisti u borbi i sa zemljom i sa nebom, znači voliti tu istu zemlju i poštivati nebo. Ovu istinu znaju svi koji su svit ugledali i pohađali na nikom od brojnih salaša. Nekada, neko, privučen svitlim sokacima brez blata, može i da ode sa salaša, al ga, koliko god bude želio, ne mož zaboravit.
Život naših pridaka nije bio nimalo lak. Jel prije više stotina godina, kad su ovi krajevi bili pusti i divlji, male grupe Bunjevaca bile su toliko hrabre, da iz nepoznati krajeva krenu i izaberu baš ove krajeve za svoje življenje. I kad pogledamo danas ovu našu zemlju, di mi Bunjevci živimo, vidi se da su to najplodniji krajevi naše zemlje. Kad su se naši preci ode doselili, to su bile pustare, oni su počeli pomalo obrađivat te pustare i odranjivat josag. Posli nabijeni kuća počeli su zidat salaše od cigije koju su sami pekli. Svi salaši su se pravili slično. Krov od trske, kasnije crip. Pendžeri su bili mali, sa četiri oka, a bile su metite i gvozdene šipke, što je davalo cigurnost od bećara i lopova. U sobama paorske peći, u kujni zidani špojer. Doli je bila nabijena žuta zemlja, a priko zemlje asure od kipare, koje su žene same tkale. Raspored u sobama je bio sličan. Dva kreveta na koje se namišćalo perje, dunja i jastuci, u sridi velik astal i stoci, sa strane dolaf.
Nisu svi „lemeši" bili istog imovinskog stanja, uživali su plemstvo po svom pritku i mali plemići. 1848. uzimale se „stare pravice" i pridnosti plemstva. Inače, Bunjevci su uvik imali svoje virne sinove, koji su dičnost donosili svome narodu i koji nisu nikad zaboravili, da ih je bunjevačka majka rodila. Posli revolucije 1848. g., sridinom XIX. vika, dolazi do ekonomskog uspona, poljodiljstvo sve više postaje ekonomski značajna grana, šta se neminovno odrazilo na ekonomski status Bunjevaca, tog zaljubljenika u svoju zemlju, ko krči šume, zaorava livade, sadi vinograde. Na toj zemlji uzgaja lan i kudelju, koja je činila osnovicu za odilo i nošnju. Siri svoj posid, nosi svoje proizvode na pijace, češće dolazi u selo i varoš, susriće se poznanicima, pa sve to utiče i na njegovo oblačenje. Već razlikuje svakidašnju nošnju - radnu i svičanu za crkvu i blagdane.
Makar koliko su na bunjevački narod uticale velike promine, ko što su dugovikovna preseljavanja s jednog dila zemlje na drugi, česti uticaj nove sredine i političke ideologije, Bunjevci nisu dali da im se iz duše otme ono, što je najvažnije, a to je naslidstvo pridaka: ime, svoj jezik, vira, kultura i običaji. Važno je spominit, da je osnovno pravilo i planiranje života u godini kod Bunjevaca vezano baš za običaje, koji imadu svoje misto u godišnjem kalendaru. Porid svega i poznate mađarizacije i asimilacije uspilo je dobro sačuvat običaje, po čemu su danas pripoznatljivi i svojstveni. Istina da je malo stari tradicionalni običaja sačuvano u neprominjenom, izvornom obliku. Ali, brez obzira na velik uticaj novi tehnologija, savrimen način življenja, svoje običaje Bunjevci i danas svetkuju sa puno poštivanja, ljubavi i životne radosti. Ako je u obližnjoj familiji bilo pokojnika, te godine se nisu slavili sveci. Bunjevci su uvik bili vrlo vezani za pismu, igru, a samim tim i zabavu. Mnogi autori Bunjevce od davnina, pa i danas pridstavljaju kao ozbiljne, pune narodnog ponosa, vridne, iskrene i čestite, požrtvovane i hrabre ljude. Navik gostoljubivi, ljubitelji dobre zabave i strastveni igrači i pri tom raskošni u oblačenju. Ovaki karakter i mentalitet Bunjevaca zadržo se do današnjeg vrimena sa malim odstupanjima.
Godišnje barem jedared na bunjevačkom „Velikom prelu" zašušte svile, zazvekeće mamuze, igra se veliko, malo i momačko kolo, pije se „trojanica", pivaju se bećarci uz muziku tamburaša, onako ko da vrime ne postoji i da nikad proć neće. U našim selu je kadgod tri bande tamburaša bilo, a sad već davno ni jedna! Zato mi i sad, čim se nađe malo veće društvo, odmah bismo zapivali. Ali oćeš, nećeš, dolazu radni dani! U selu se isto tako moralo raditi ko i na salašu. Ja sam na DIDINIM salašu odrastao i volio sam biti salašar. Nikad to zaboravit neću! Zapantio sam didu u širokim gaćama. Crkveni otac je bio i priznat u selu.
Moji roditelji, kad su stupili u brak brez mene život su počeli u maminim rodnom selu, u Sentivanu (Felsőszentiván) na DIDINOM SALAŠU - Sándor Vidović (Lutak) i Matija Pataricza (Rica). (Mama je roditelje zvala čiča i nana.)
Salaš je bio blizu sela, oko 4 km na gornjaku (severu), po prašnom putu blizu žabnjaku. Prema putu sa dvi strane dudovi. Ni pišice nije bilo toliko daleko. Bilo je tu blizu i više salaša. Unutrašnjost salaša bila je podiljena na tri prostorije s otvorenim ambetušom. U sridnjim dilu salaša nalazila se kujna s otvorenim ognjištem. Ta prostorija je bila odvojena s dva zidića. U ovom dilu se ložila „banja" (krušna peć), a zimi se grijale i sobe. Do 19-og vika paorske kujne su bile „pod odžakom". Žensko čeljade je najviše u kujni bilo. Pod ovim odžakom su se spravljala jila. Kako su naši stari živili jednostavnim paorskim životom, tako su im i jila bila jednostavna. Dobro pantim da su i liti izneli majkin stan za tkanje i bio je u sobi za vratima, di su i sate bile na tegove. A oko salaša ledina i bagrem. Sve je bilo okruženo drvoredom (jabuka, višnja, trišnja, briska...). Isprid ulaza salaša kanadske topole, u avliji stari dud. U košari su zajedno bili konji i marva. Pod čardakom svinjaci. Supa za kola je bila nuz čardak. Bunar sa đermom i alov. Okrugli kokošinjac i naslam za ovce. Iza ta dva velika oraha, šljive za pekmez i drač. Rabadžije su bili iz obitelji. Nakon pet godina moji roditelji su ostavili salaš - sa 50 jutra (lanca) -jer su toliko uštedeli novaca, da su uz pomoć zajma kupili kuću u mojim rodnom selu Čavolju. Zemlju su zato i nadalje radili i didi komenciju dali od prihoda. Stari nikad nisu ni u čemu oskudivali. Dok sam još bijo zdravo mali deran, ni u škulu krenijo, tu sam se odranjivao, kod moje rođene majke i dide - vrlo sam ih volio -, najlipčem mistu na svitu.
Te godine, kad mi se jedina sestra, Janja rodila (1937.) su se naši roditelji opet selili na salaš, a ja sam već škular bio i tako sam ja „postanar" bio kod baćini roditelja, to jest, kod čavoljke majke i dide - u mojoj rodnoj kući. Roditelji su postali poličari kod baćinog momačkog druga IVANA PIUKOVIĆA (Kidža) sa 120 jutra zemlje. To je već bajski atar bio. Od našeg sela i od Baje u polivini je bio salaš oko 7 km pored druma. Lip salaš, ličio je na didin salaš. Ne želim u detaljima ga opisat. Za vrime škulski odpusta, praznika na kraj nedilje, po mogućnosti žurio sam na salaš. Ponekad i pišice, jel čičinom biciglom (ispod vaze), zavisi, kako je bilo vrime. Volio sam pomagat, uvik što sam znao i mogo. Dadiljo sam sestricu, sa malim kolicima sam je voziko. Sićam se, kako sam bosonog čuvo guske na oštroj strniki; krave na ledini i ovce. U kokošinjcu sam ogledao oko 40-50 kokosa i kasnije pokupio jaja u kotaricu. Mama me uputila, da to kako triba radit. Smeo sam avliju. Vode sam vuko u alov za paljenja konja i marve.
Nikad neću zaboravit kad sam se ponudio jednom da ću ja nosit vodu, kad bude žetva. Nisam ni mislio na to, da u žetvi sunce sve jače grije, a ispod šešira el marame, znoj sve češće kapa, al ipak osti se veselje, pa i ponika pisma zaori. Al uvik su sve žedniji. A ja mali, u dugi nosim frišku vodu za njima iz salaša, kad je ko ožednijo. Nije bio salaš daleko, ja se baš nisam žurio, oklivo sam, teška mi bila duga. Ja malo i izlijem kad je teška. Gledam dugu, tako je lipa, a u njoj ladna voda, ama čovik bi pijo, i da nije žedan. Nagnem dugu i dobro se napijem. Vrućina mi. Bože, kaka je bila lipa, plavkasto-crna, uglancana, cakli se na suncu, iz nje sam zdravo volio pit. Čim sam stigo, čujem da kažu: „di je taj deran s vodom, ko daje rad smrti očo". Pridam ja dugu i čekam, da me barem malo pofale, kad ono,oćeš „kerovu mamu". „Sa tom vodom, što je deran dono, ako je kogod zdravo žedan, nek dođe omućkat usta, pa nek oma ide jedan stariji i donese dugu punu vode." A ja ćutim, dobro sam proso, što nisam dobijo po turu. I dan danas, kad makar na sliki ugledam dugu, iznutra me spopane nika smijačina i dragost. I sad, kako pišem. Poplašili su me, da odsele ni kerove neću ja pušćavat. Znali su, da se volimo. Al to je tako i ostalo! U salašu smo imali jednog puliku, on nije bio vezan, a ona dva pogana smo prikodan vezali, jedan je na lancu bio kod ulaza. I to je moj poso bio, da nanoć pustim kerove. Dobri kerovi, bili su ponos svakog salašara.
Moj baćo je vrlo mlad dobro vodio gazdaság, dilio poslove i sam je radio sa drugima zajedno svaki poso. Biroš Koch Pista bio je siroče, komencijaš, bać Berecki Gyura sa suprugom teta Mariške, koja je muzla krave. Sa troje diče dobili su poseban stan i okućnicu - lanac zemlje. Biroš je u košari spavo. Za mene je velika radost bila kad su mi dozvolili da ponekad spavam sa njim u košari. Mami je pomagala Farkas Eva, divojčica, u kućnim poslovima. I žensko čeljade je imalo svoje brige i zadatke. Kruv peć, prat, mali josag ranit, kljukat itd.... Moja mama je dobro kuvala i pekla kolače, dobro vodila kujnu. Osim komencijaša, svi su za našim astalom sidili i isto jilo dobili, na dan po tri puta. Baćo je zdravo volio prisnac. Ovdi neću spominjati raznovrsne predmete, koji su se upotribljavali na pripremanje hrane i kolače.
Pogodba je sa svakim vridila „od Miholja do Miholja". Pomogač je još bio i dida Francika sa baba Julikom iz Baje - oni što su mogli dobrovoljno. Stanovali su u maloj sobici o svojoj rani. Pčelar je bio i njegove pčele su bile za košarom pod dračom (bagrenom). Jedanput sam bio znatiželjan, šta radu pčele u košnici? Dobro sam nastrado! Tako su me izbole, da me baćo nije upozno! Nisam bio miran, zdrav sam bio. Pored košare u oboru malo sam se hinta-palintać-sigrao na bikucivoj glavi - di sam sidio i za dva roga se uvatio. - Al kad je Berciki dosadilo, priko glave me bacio na đubrište, ošanto sam.
Na salašu se radilo, dok se vidilo. Nakon zalaska sunca, kad se sve smiri, posli obrokovanja napojili smo konje i marvu, ispratili ovce, svinje i živinu. Blago je bilo važno, ko da je čeljade! Čuli smo škripu đerme s obližnjeg komšijskog salaša, a često i pismu. A mi dica smo se do kasno uveče sigrali sa dicama s obližnji salaša, a odrasli su popušili jednu cigaretu i malo razgovarali, oprali noge u alovu. Na salašuje svitlila uljanica, luč, lampaši s cilinderom (više vrsti) sa petrolejom, „fenjer sa svićicom"... Nediljom posli užine uvik smo se sigrali na drugim salašu, nije bilo druge zabave. Nije bilo sigračaka, osim lopte krpenjače, batine i klisa, tog jedinog zarđanog obruča sa davno istrunitog bureta za kupus. Kad smo poslove posvršavali, povukli smo se u salaš, u kuću. Vrata su se zatvarala iznutra na gvozdenu rezu, koja je bila utvrđena željeznim šarkama i ulazila u jaku ključanicu. Tako, kad je reza bila u ključanici, vrata se nisu mogli izdignut s čepeva.
O spavanju na salašu triba znat, da se spavalo na drvenicama, a u njima je bila postelja sašivena od kudelje, napunjena kukuruznom ljuškurom - „čumom", pa perina, al ne tanka, natom je bila prostirka cvilička il suknena, dobro uštirkana i uroljana ponjevica. Pod glavu dva jastuka (uzgljance). Pokrivali smo se dunjom. Kako je to bilo mekano i vruće i kako je to mirisalo! U ćoši (kutu) sobe nalazila se okrugla, zidana peć. Između te peći i kreveta nalazio se pomoćni ležaj: daska u zapećku. Obično su dica spavala na opakliji il dunjici. Svaki se u vrime budio! Sunce nas čak ni nediljom nije zateko u krevetu. Odrasli, svaki je zno svoj poso. Ustajalo se, dok su još zvižde bile na nebu. A ja kad je svanilo. Kad je bilo lipo i tijo vrime, čulo se zvono od svetišta „vodica" (koja od 1874. g. funkcionira), iz vinograda, a i zvižduk ajzibana (vlak). To je bio znak da triba provirit, kako idu sate. A za svoju miru za vrime je bijo poso, blago je imalo svoje vrime, a znalo se i ogladnit. I zvižde i misec su pomogli! Nije bila nepoznata uzajamna pomoć, moba: na poziv domaćina skupljali se kumovi, prijatelji, rodovi, komšiluk i pomogli su u radu brez naplate, sa ljubavlju, veseljem, šalom i pismom, brez velike muke. Na primer, u žetvi i s kolima o vozidbi i vršidbi pšenice, kod gradnje kuće-salaša, u berbi, gulenje kukuruza. I zimi za veći obiteljski događaje (ženidbe, svinjokolju, prela...). Salaš, u kojem se mobom radilo, imo je obavezu sa jelom i pićem, također istu tu mobu uzvratiti.
O velikim blagdanima i nediljom išlo se u selo na misu. U našoj kući je u maloj sobi besplatno stanovala udovica teta Klara Adošova, da ne ostane kuća sama. Ona je stazu mela na sokaku, i avliju.
Posli dvi godina morali smo se seliti sa salaša Piukovićevog. Oženio se i prodo salaš, a Švabo ga kupio i srušio. 1 tako naši roditelji na jednu godinu uzeli su u arendu salaš u Sentivanu, sa 50 jutra od Pere Cilića (Češljo), blizu ispod sela 2 km. I taj salaš je bio lip, sličio na didin. Ujo Aronje pomogač bio za platu ko biroš, a risar je bio salaški komšija Pere Križića. Tu je manje posla bilo, manje je bilo i blaga. Osim uje nije bilo drugog kostoša. Mama je sama morala ženske poslove obavit. Jvan Piuković je bio baćin momački prijatelj i dalje mu bio pomoć u Mateviću i didi isto. Meni je bila radost i zato što smo zajedno bili svi, nisam moro biti u „podstanarstvu" iako sam volio stare roditelje. Ni škula nije bila daleko u Sentivanu. U peti razred sam išo u osnovnu škulu na mađarsko-bunjevačkim odelenjem. Učitelj mije bio Štipan Romac. Mama mije zimi u džep metila u kori vruće krompire, „ajd na svoj put...". Cilićev salaš je posli mnogo godina dospio u zemljoradsku zadrugu, i danas još stoji.
I zimi je bilo lipo na salašu. Ne sićam se, daje koja zima prošla brez debelog sniga. Što više, to su bile prave zime. Od Mikulása snig se nije otopio nigdi sve do proleća. Na obiteljsko prelo su došla dica uje Ivana - moje posestrice - pišice na salaš, Marcela, Jelinka, Matija, Ljubica, Radunka i Marija. A ujo Áron se primio da će on upregniti u sonice da nas provoza. I čim bi posidali u sonce i krenili, ujo bi pronašo najzgodniju priliku da malo skrene s puta, pa da nas sve privrne u snig. Tu bi nastala cika i vika i smiju, cirikanju nikad kraja. To je bio zimski raspust. I ja sam uvik čeko kad ću moć na salaš.
Među čavoljskim Bunjevcima, osim mojih roditelja bilo je još napoličara salašara u Sentivanu i u Bajskim ataru obitelji Mate Vidović (Cigo) i Ivan Pančić (Burđo), do 1945-e godine.
Bilo je to ratno doba sa sve većim teškoćama. Nakon godinu dana vratili su se moji roditelji u Cavolj u svoju kuću i imovinu. I nadalje su se bavili zemljoradnjom i odranjivanjem stoke. Imali su i vinograd i šumu. U arendu su uzimali zemlje.
Te godine je dida Sándor posto udovac, a tetiće su se udale. Ujo Áron je otišao u glavni grad, u Budimpeštu, on je bio star momak - svoj gazda. Zato se prodo salaš, šta su svi oplakali. Novce -još su dilile na šest strane. Dida se prido na dvorenje najmlađoj kćerki Margi, i kuću u selu kud su se priselili na njezino ime piso za dvorbu. Pet godina je priživio našu majku. Ja sam opet pošo u čavoljsku škulu na isto odelenje kao u Sentivanu od I.-VIII. razreda. Učiteljica mi je bila Anica Vakoš, Šokica iz Santova. Mnogo sam učio od nje. Posle 6. razreda osnovne škule, roditelji su odlučili, da me daju na dalje školovanje u Bajuu tzv. „Polgári Fiú Iskola". Sa autobusom sam putovo svaki dan. Zavolio sam knjige. Ko salašar snašo sam se u gradu. Tu su se meni otvorile nove stranice života. Tekle su godine, razred po razred. I ja stižem u „Učiteljsku škulu" i Internátus. 1948. g. sam dobio diplomu. Kao učitelj, dopisnički sam nastavio dalje učenje, tako da možem reć da sam od salaša stigo do doktorátusa! U čiloj našoj rodbini mi smo sa sestrom bili prvi, koji smo maturirali.
Još toliko da spomenem, na veliku korist mi bilo u čilom životu što su me roditelji naučili i paorskim poslovima. Otac mi je reko, moram svašta znati oko zemljoradnje i stočarstva, da i mene i sebe ohrabruje za život. Naučijo me upregnut i dekat konje, muzit krave-ovce, rano ustajat, orat, sijat, kosit... Kako pomoć ako se praši krmača, jel se teli krava... Bio sam zafalno dite! I sad se zafaljujem i ponosno mislim na nji koji su poboljšali moj život.
U Cavolju prve salaše su Bunjevci sagrađivali i to: PETRIĆI, PIUKOVIĆI i MANDIĆI. Živili su nekoć u „Obiteljskim zadrugama" di je svaki imo svoje obaveze, dužnosti, poslove, koje su dotični znali. Starješina zadruge u bačkih Bunjevaca inače je bio veoma autoritativna ličnost. Kada su oženjeni sinovi „izlazili" iz kuće uz pomoć roditilja - koja je davala dio posjeda - podizali su nove salaše. Kako znam, naš prvi rođeni salaš MANDICEV u Cavolju pre oko 150. godina se gradio. Vlasnik je bio moj šukundid PERE MANDIĆ plemić, kako su ih zvali „lemeš". Imovina mu tačno spisanauporcijskoj knjigi 1848/49. god., štojoš uvik čuvam. Salaš je bio blizu sela, uz bajski drum, kod 87. kilometarskog kamena u prvom članu zemlje na livo u kraju zvanom „Savinhat". Od sela 2 km. O njemu je jedna fotografija ostala za uspomen, što je moj dida Joso sačuvo i meni poklonio. Ali o salašu ništa važno nije spomenuo. Nije zno kad i zašto je bio srušen. To zemljistvo di se kadgod salaš nalazio, moj baćo je dobio za juš. Zvalo se „tanja" i on je obradivo iz sela čak do 1950. godine, kada se osnovala „Poljoprivredna Zadruga" pod imenom „Haladás Mg. Termelőszövetkezet" čijoj je on posto pridsidnik. Od pantioka familija MANDIĆ („Josini" - naš nadimak -) se pripoznavala po dobrim konjima. Svi su zdravo volili konje. Ko je imo dosta konja, lakše je uradijo zemlju, a kad naiđe kaki svetac, njev gazda se mogo podičit i lipotom svoji vranaca, čilaša, mrkova... Moj baćo je volio upregnit i u jedan kas trapp na „federeš" fijakeru, nediljom poslipodne sa mamom obić atar, naš gazdaság. Svečani sersam, ćilimskim tkanju otkanim pokrovom na sicu (sjedalo). Volio je konje, al je i ranio sa zobom, nije priterivao konje. I jašio je, bio je lovac, čime se mama nije radovala. I ja sam jedared bio čičin „hajčar", zaslužio sam jednog zeca, al noge nisam ositio, dobro pantim.
Mojeg pokojnog baću još i dan danas spominju kaki je dobar i popularan rabadžija bio, kako kažu: „...budio je pivce i otvaro atar - na kolima je drimo - uveče po mraku se vratio posli zvona i zatvorio atar" (do drugog svitskog rata uveče u 9 sati su zvonili, ako bi zaluto, da čuje, kudan je selo). Četri magnetofonske kasete čuvam sa roditeljskim glasom, što sam ja snimio o njevim životu. Ijednu stoje stručnjak snimio Branko Filaković riporter Pečuškog radija i Tv. 1977. god. Su slavili ZLATNI PIR. Reportažu je pravijo sa njima na maternjem jeziku, na bunjevačkim govoru. Tu emisju su emitovali. To su stvarno zlatni listići kako je reporter reko. U našoj kući međusobno sa samo bunjevački divanilo. Nismo mi bili bogataši, pripadali smo sridnjim sloju seljaka na selu, istina, imali smo kolibu u vinogradu i litovalište u Harkanju. Moj baćo ni se falio, reko je, dobro je zaradio na salašima. „Zemljom triba puno raditi, ali ima smisla, i tako se ne zna, kako će uspit. On je izučio „škulu života". Dobro smo živili! Mama je imala zanat šnajderka (krojačka), al baci to nije bilo dosta, potribna je bila i njezina snaga na njivi. Štedili su stalno. Pod starost mi rekla: „što smo štedili, osim kuće, u zadrugi je sve propalo, ništa nismo dobili, a sad starost i bolest..." Mama je 82. god. živila, a baćo 90. Dragi moji roditelji, nek Vam vična slava, što ste dali, od srca fala! Vi ste bili plemenitog roda, vaša krv u meni nije voda! Kako sam gledo naš rodoslov trinajst generacija, osvidočio sam se, da je najstariji Mandić u 1730. godine umro u Cavolju, koji se još u pradomovini rodijo. Iznenadio sam se, da muškarci svi su postali udovci. Eto i ja već pet godine tugujem. Među njima dvojica su se i drugi put oženili. Jedan od njih je moj dida Joso. On je i drugi put posto udovac. Živio je 88 g. Dozvolite mi još jednu uspomenu moga sićanja. Sa nostalgijom često puti mislim i sanjam o salašarskim godinama iz ditinstva.
Kako sam prvi put išo u goste na didin salaš to ću sad podilit sa čitaocem. To iznenadno putovanje bilo je jednom nediljom. Dobio se počelo; MÁVAUT-MÁVÁRT smo zakasnili! Taj put sam ja želio posli moje svečane „prve pričesti", a mama je obećala da ćemo druge nedilje otić u goste didi i majki. Pišice smo se krenuli. Prilazeći bliže prašnjavim putom, srce mi igra od radosti. Malo sam susto al nisam se tužio. Kad smo stigli do Sentivana, već sam mogo i trčat. Iz daleka se vide dvi kanadske topole, a iz nj i viri crveni krov.
No nedugo i stigli smo do kapije, avlije sa voćnjakom. Na listvama (lotra) dida s velikim zasukanim brkovima sidi zamišljeno, gleda u daljinu i povlači veliki dim, pucka iz lule. Ja dobro glasno; Faljen Isus! Kad nas je vidio, ko da se probudio iz polusna i slatko se nasmijao. Poljubio sam didu u zgrčenu ruku od rane iz Prvog rata i na kapijicu pored zimske kruške došo do majke, koju sam isto poljubio u ruku i da pozdravim ostalu rodbinu. Ispod starog duda, koji je pravio velik lad, bila su ostala čeljad. U lađu je bio dugačak astal - na njime „Danica" kalendar, i takozvana „8-aš pakla duvana", a u bokalu vina. Dvi klupe, da bi bilo mista za svu čeljad, i one koji namerno, ili usput navrate. Sidili smo svi zajedno i divanili o svemu i svačemu. A ja samo slušam kako se dida tuži: Žitu bi tribala kiša, da bolje nabubri zrno, o kukuruzu, kojeg su prošle nedilje zagrnili, da ga vitar ne polomi, kad oteža od mladi klipova. U kujni tetića Đula i Marga blizance su zgotovljale za užinu- znali su da ćemo doći. - Ujo Áron je namirivo josag. Svinjama je zameo prikrupe i mekinje, a ja još i koštam. Tamo sam smeto oko njeg. Piležu sam ja bacio kukuruza. Male piliće je majka naranila sa sickanom ditelinom i malo mekinja, poparenom surutkom od jučerašnjeg sira. Majka se zatim odma vrati za astal, pa je postavila pladnjeve (tanjur). Evo već nosu friške čorbe od lanjski koka koje su se već iznosile. Donosila je tako redom pileći paprikaš, prezlom pohovano meso i drugo koješta.
Užinali smo polagano i sa velikim apetitom i dobro se naili. Sude su tetiće oprale i ostavile u kredenc. A ja čekam prisnac, i dan-danas ga volim, onako slano. A bilo je i gužvače makom i s orasima posute pra šećerom. Od tog je majka poslala i baci da ponesemo. Dugo su svi za astalom sidili i divanili, ja ponekad ustajem i razgledam, zabavljam se, gledam krmaču sa 13 prasica, jedno prase na dudlu ranu. Čujem, daje ujo Joso dobio poziv u vojsku i uteko priko granice u Srbiju, da ne bude vojnik. - Nije se nikad vratio, tamo se i oženio... Kaže dida, da kum Jockošov Nikola se razbolio na pluća, pa su ga vodili kod doktora i moro ići u špitalj (bolnica). Još dugo se divanilo o svemu i svačemu i mama je o čavoljskim događajima... Meni je već počelo biti dosadno. Onda smo svi zajedno očli u bašću kad je već sunce malo oslabilo, da vidu, kakva je paradička, krastavci, itd. A ja odmah u malinjak i jagode stoje kod majke na salašu najbolje. Krumpira su dosta posijali, pa pomalo vade, dok je mlad, a biće i za pun karmić (iskopano u zemlji od 1-2 m-i natkriveno slamom i kukuružnjakom). Posli obilaska bašće malo smo prošetali kroz polje. Dida je meni peko od novi klipova kukuruza, na slobodnoj vatri, al je to fino bilo! Pileža ima dosta, a tetiće će počet kljukat guske, čim okiši, polak će prodati, a polak ostavit za klanje, jel tribaju novci za kupovinu koješta od odila za zimu. Pućke će ostavit za svece i da bude mesa do prolića, dok ne stignu mladi pilići. Drva su ispilana pored čutaka.
Prid veče smo mama i ja požurili u selo na autobusku stanicu, da ne zakasnimo, da se vratimo kući. To je bio moj prvi put autobusom. Sritno je proso i taj poseban doživljaj. Posli toliko godina nisam zaboravio taj izlet, što više, ponovo sam preživio, ko da sam u televiziji vidio sve to, šta se dogodilo prija, ni ne znam, koliko godina. Unučadi sam ispričo sad, kako o tome pišem, čemu su se radovali. Volu, kad ja iz mojeg ditinjstva pričam.
Salaši se vrimenom napuštaju, što je odraz društveno-ekonomskih procesa u suvremenom društvu. Al' kad misli odlutaju daleko u povist, lako se zaboravi na ono, što je čoviku prid očima. Inače, mene uvik pratu stari osićaji, štoviše, kako godine prolaze, tim više. Moram se zaustavit, jel nostalgija je veća i veća. To znam, da više neću ići na didin salaš, štoviše, ni na čiji salaš u mojima godinama. Na žalost, nema ih, srušeni su. Al ja ih čuvam u svojem sićanju i radošću. Sad, kada o njemu pišem, od dragosti i srce mi igra, kao da sam i sad na didinim salašu. Često sanjam o njemu! 0 njima!
Pokušo sam prikazat ditalje života i rada na nekadašnjim salašima onako, kako je to bilo, današnjim naraštajima Bunjevaca i Bunjevki, kojima je osiguran lakši život. Možda ima koji ne znaju mnogo toga o svojim precima, da i oni budu ponosni na svoje korene. Raduje me, što ZVONKO BOGDAN, neumorni somborski pivač (trenutno živi u Subotici), kompozitor, pisac teksta, poriklom Bunjevac, divan čovik, koji čuva tradiciju bunjevačkih salaša, tamburaša, konja... u Bačkoj, voli ljude. Njegove pisme su osvojile cio svit - i oni koji znaju i oni koji ne znaju mnogo o muzici. Život sa muzikom je mnogo lakši i lipši. Zato se kaže: „Di ima muzike, ima i života, a di ima života, ima i ljubavi".
Ja, u mojoj kući ma šta radio, el pišem, u pozadini radio jel magnetofon, svira naše pisme. Cesto sam slušo prelipu pismu: „Nije majka rodila junaka..." Gospodin Zvonko često nastupa i u našoj regiji, u gradu Baji, na našim veliku radost i zadovoljnosti.
Sa ovim napisom osobito sam želio da i sunarodnjacima nešto više ispričam o bunjevačkom načinu života, kako bi bolje upoznali svoju vridnu baštinu i bogatu ravničarsku dušu. Da upoznadu dio poviši Bunjevaca. Nadam se da mi je kroz ovaj tekst uspilo pridočiti dio tog vrimena sadašnjem čitatelju. Ja činim takve ljude i poštujem svakoga ko ima razumne zamisli, a svoje ne dam.
Virno čuvam predmete u svojem okruženju, koje sam naslidio od moji pridaka, što ostavljam svojima potomcima, što upućuje na neraskidivu vezu između života na salašu i selu. U ovoj sredini, ti su pridmeti postali simboli naši identiteta. A sad bi želio nastaviti: kakve doživljanje imam sa ti salaša, kad se smrkava, kad dođe veče. Veče je svakidašnica! Sumrak gricka svaki dan bez boli i otvara vrata noćnoj tmini, koja opominjući na vrime počinka i tako postaje tmina fantastičnih pogleda na pendžere koji očekuju kucanje radoznalosti bez stida i osićanja grize. Noć i jutro se obnavljaju spajajući se sa danom, a on triba, i od njega se očekuje, da donose plod uvijen u lelujavo trajanje siromaštva lažnog duševnog bogatstva. Noći nema bez ponoći, koja nekada diluje mistično. Da li će sutra doći? Sledićeg jutra će sunce ponovo rastirati noć! A mi nastavljamo...
Kad god se misli vrate unatrag u dane ranog ditinjstva, ožive sićanja na \ rime kad su se kraj lampaša ljudi skupljali sa bližih salaša na divan, da prikrate dugačke i dosadne jesenske i zimske noći. Od tog vrimena do danas puno se toga prominilo. Salaši umiru, i naši su umrli. Ostali su u okolini samo oni, do koji je stigla struja, a s njom su u salaše ušli i televizori. Živi se brže, navike se minjaju i za nekadašnje komšijske divane ostaje sve manje vrimena. Nažalost, to se odnosi i na selo. Kako je to lipo bilo! Poljski poslovi su odavno završeni a za namirivanje i pripravljanje rane za josag i za sitni majstorluk bili su dovoljni i oni kratki dani. Istina, za žensku čeljad bilo je kućni poslova, koji su se mogli raditi kraj vruće peći i lampaša. Tribalo je opresti vunu, naštrikat čorapa i rukavica, sašit novog ruva i navlake okrpit... Triba spomenuti i to da jer bilo na divanu da su se u drugoj polovini XlX-og vika pojavile atlaske marame (jednobojne i šarene). Tako su se svilenima maramama povezivale sve paorske žene. Jedino su Bunjevke povezivale na dva kraja, u svečanim prilikama, lipo obučene na velike obrede kroz kalendarsku godinu. Divojke su onda išle gologlave, vezanim kapicama samo su udate žene išle. Kad šlingeraj dođe na red, do prolića nema manjivanja. Zato su na divan u komšiluk odlazili većinom ljudi. Kad se, po dogovoru, nji više nađe na okupu, ostajali bi do kasno u noć na divanu, kartajuć se. Posidaju oko velikog astala više kojega je visio lampaš, a majka i dvi tetiće - koje su bile divojke -, sidile su oko peći na klupici i imale su poseban lampaš za svoj posao. Ja sam se sigro - iz majkine male kotarice vadio razna pucad - a namišćen krevet me je čeko da se zavučem čim budem sanjav. Kad je bilo kartanje nije bilo velikog divana, samo bi se našalili na onim, koje gubio, i popili svoju čašu vina, jel iz boce okolo. Bilo je i tako da su se udubili u veliku priopovitku; kartat se nisu ni laćali. Menije bilo zanimljivo slušat njev divan, kako nisam baš sve mogo razumiti. Ako je koji od nji bio ti dana u selu il varoši, pripovido je o novostima, stoje čuo? Cinama na pijaci i u dućanima. Kažu: baba Klara Adošava svašta zna di i kome će novosti proliti ko stvarnosti. Ona je pravi izvor informacija i niko je u tome ne može preteći. Zna ona kako selo diše, spava, plače i raduje se. Od uha do uha, svaku tajnovitost od kuće do kuće „samo radi njihovog znanja" (ko je nešto zabrljo, šta se šuška, ko je trudan i od kojeg momka...), međutim informacije, izgleda nisu bile tačne. A sad svaki na svoj način opravdo, osuđivo, dodo... i tako novost nikad ne umire! Politikom nisu se bavili, i ako se „onima tamo gori" nisu uvik bili zadovoljni, kada bi paorima zavukli ruku u džep, raspravljali su, a čula se i po koja pcovka, to ženske ko da nisu ni čule. Pripovidali su katkad i o događajima o kojima su slušali od svoji očeva i didova. Tako su spominuli i mojeg dida Josu brata - gurav je bio - svaki ga „čičko" Loka zvao. Tog se još i ja sićam, daje kod nas rizo vinovu lozu „lugoš". Volio je dicu, jer oni nisu imali. Meni je uvik dono ora i lišnjaka. Imo je veliku dušu. Kažu: bio je čovik dobar, komad kruva nije bijo bolji, al je bio na riči oštar, pcovač ubogu, valda je s pcovkom i rodio se. Kako gaje Bog stvorio, radio bi, a dvaput toliko pcovo i karo, uz pcovku i pljuje. Bio je on i „beller" na svinjokoljima, i tamo se isto tako vlado. Kad je moja pokojna čavoljska majka to čula, sklopi ruke i zdravo moli Boga, da mu oprosti! A ostali: „nemojte baba Joze molit, Čičko će i brez molitve oćutit, kad se smiri." Znali su, šta Čičko uzme u glavu, to ni sikira ne mož izbit.
Ne ritko, valjda upoređujuć sadašnjost i prošlost, vraćali su se u vrime Austro-Ugarske, o Prvom i Drugom svitskom ratu, o bajonetima, gladnim godinama, bolestima, što su kosile ljude. O krađama, paljevinama, o financima i žandarima i sve što je iza tog uslidilo. Nadovezali su sićanja iz momački dana, i svaki je od nj i mišljenja, da ni vojska nije što je kadgod bila. Svaki je imo svoji zgode jel nezgode iz vojničkog života. Manje je bilo oni veseli i smišni. Moj baćo je u Baji služio vojsku baš kao salašar. Spominjali su i front, zarobljeništvo, ranjavanja, bombardiranja... Moj baćo je bio sanitec. Falio se, da su imali i lipe dane kao momci. Smisle jedno i već su bili u Subotici, Tavankutu, jel u Bajmoku, imali su tamo rodbinu. Više puti su išli na vašare i onda i u mijane da se provesele uz dobro vino, rakiju. Biloje i od jutra do sutra. Bunjevački momci i starija čeljad, nikadašnje lole, bećari i dike volili su na vašarima, proštenju i u svatovima mulatovat; nisu žalili da tamburašima plate da njim sviraju i pivaju, da se malo provesele i tako sićaju na lipe dane momačkog života. Mulatovat triba znat, i to mož naučit, nije dosta prid svirče stati, zapovidat pismu, već: >Stari su čašu na srebrnu zvečku (na čizmama plesača) desne čizme lupili, a ona se razbije, svaki put čaša drugčije „svira".< A danas, već i onda, kad sam ja bio momak, čaše se „lipo" lupaju, ako bi fin bio, onda pod astal... tako mulatuju danas, ako se mulatuje...
Posli rata se čulo, ljudi su divanili, da za Prvi i Drugi svicki rat bila su pridskazivanja, božji znakovi, koji su nagovištavali rat. Javljale su se, kazivali su, zvižde repatice, crven na zaodu sunca, svitlost u srid noći, da se pri njoj moglo čitati, pomračenje sunca, i na Ušću zmijolike šare. Sićam se, da sam dugo vrimena posli tog bojao se ponovnog rata. Cesto sam gledo lišće na voćkama, zalazak sunca, zvižde, nebo i uvik se sitio ovi riči, kad bi spazio daje koja zvizda skliznila. Fronta sam se dugo godina bojo. Još i posli rata su bili za nas Bunjevce teške godine. Bilo je to vrime kad se nisi smio bunit, jel one sa kojima vlast nije bila zadovoljna, progutala je noć. To nije bilo za pripovitku, „i zidovi imaju svoje uši". O tome bi se još moglo divanit, na sriću, prošlo je.
Ostale su mi u sićanju i pripovitke koje su kazivali u kasnim satima. Činile su mi se nevirovatnim, al ispripovidane uvirljivo nisu ostavljale mista za sumnju u njevu istinitost. Riči je bilo o višticama i kojekakim utvarama, što su se, po kazivanju, javljale noćom, plašile i napastvovale svit. Naš stari komšija je pripovido šta se dogodilo čoviku, kojeg je on dobro poznavo. Kazo je i njegovo ime i još dodo, da mu se mož virovat, jel nije čovik od laži. Taj čovik se dobro zadržo u mijani, pa posli dosta ispijeni čaša vina, kad se već uvatila noć, krenio na salaš. Konji, što su sve vrime čekali pred mijanom gladni i žedni, jedva su čekali da kasom krenu kući. Kandžija nije tribala. Kola šklopoću, noć ladna, gazda ogrnio kaput, isprid sebe zamoto pokrovac, iznutra ga grijalo vino, pa je zadrimo, čim se izmašio iz sela. Najedared ga iz dremeža trgla jaka vitrina, šušti, struji, kovitla se oko njeg, ko da se našo u srid vijora. Onda opazi, di dvi divojke u bilom ruvu s dugačkom kosom, drže oglavnike konjima. Nisu koračale, već ko da zemlju ni ne dovaćaju. Konji ustavili kas, zapinju iz sve snage, ko da vuku velik teret. Oma se istriznio, pa se tio mašit za kandžiju, da konje potira kasom i ošajdari napast, što se na nji navrla, al kandžiju ni makac - ne mož izvući iz držalja, ko da je od gvozda salivena. On će za kajase, al ne vridi, ne da mu se, da njima upravlja. Pogleda okola, seoska svitlost se jedva nazire u daljini, a nikako da opazi svitlost u pendžerima, s kojeg je obišao nuz put da svrati. Sam, nigdi žive duše, pa ga je uvatio velik stra, jel slušo je, ne jedared, šta te vile mogu uradit. Počo se znojit, to je potrajalo jedno vrime, njemu se činilo ko vičnost, sve dok nije stigo do Jankovačkog raskršća. U tom trenu, moralo je bit oko ponoći, dune ponovo vitar, zafijuče i zašušti ko prid strašnu oluju. A onda, kad je pomislio, da će silina vitra podignit u ajer konje i kola, divojke u bilom nestadoše. Vitar je utijio, a konji, oslobođeni od tereta, opet su kasali. Na ovu pripovitku nadovezale su se i druge slične. Svi su se na kraju složili, da one pripadaju prošlosti i da se više ne čuje, da je kogod imo posla s nečastivom silom, vilama jel utvarama. Onako pomislio sam - dobro je, samo nek više nema vištica.
Ko da je juče bilo, sićam se, da sam volio moje tetiće - mamine mlađe sestrice, divojke. Sa njima sam spavo u zajedničkim krevetu med njima. Blizanke su bile. Đula i Marga. One su mi stalno pivale i pripovidale dok nisam zaspo. Uživale su u tome, kad bi me uplašile, vidile su da se bojim „haramija", zavuko sam se pod dunju. Sićam se, da su „haramije" bili lopovi i láncom zvečali. Al siromašne ljude nisu dirali. A „taltoši" su gadni bili, imadu dva reda zubi i imadu čudnu moć.
Igra riči:
Kaže tetića Marga, da u staro vrime nije svit imo što da loži, već su galebima ložili. Jedna baba očla na pašnjak da kupi galebe, al je bila gluva. Naišo niki dida, pa vikne na nju:
I porid pripovidaka i mukotrpnog rada naši stari su zadovoljni bili na salašu sa svojim životom. Sa obitelji zajedno složno radili za još bolji život. A ponekad su se i žene skupile, al to je bilo u nedilju posli podne. One su odma sa kuvanjem i pečenjem počele po receptima bunjevački ila redom. I to bi još tribalo opisat.
Za završetak moram spomenuti da je porodična „nediljna užina" bila „sveto pismo", kad je za astalom u opuštenoj atmosferi, čitava familija na okupu, i dogovara se, šta će se naredne nedilje el miseca radit. Vrime je, da se podsitimo svega, šta je dobro, a zaboravljeno je, da prilagodimo novim uslovima i upotribimo danas.
Kako je izgledala nekadašnja bunjevačka „čista" soba?
Starinska bunjevačka soba je bila krečom umazana. Na tavanici gredice i slime. U pročelju dva pendžera sa špaletnama i virange od stroče. Livo i desno pored pendžera uz zid po jedan krevet visoko namišćen, pokriven suknenim čaršapom na kocke. Na svakom krevetu, odozgo na čaršapu, po dvi male šlingovane uzglavnice s modrim i crvenim zastornjima. Više kreveta svete prilike. Između pendžera je visio križ, pod njim ogledalo u rami. Prid pendžeri među krevetima je bio kanap. Čelo jednog kreveta visok šifuner (ormar). Čelo drugog kreveta ispod pendžerom - na avliju -je dolaf, pokriven bilim šlinganim kopartom. Na njemu svete sličice, sveta knjiga i kipovi, šarene čaše, i druge sitne uspomine. Više dolafa vise slike vinčanih parova uramljene sa vinčanim vincem. Na srid sobe dosta velik astal, pokriven lipim velencem (ćilim posebne vrste). Uz krevete sa svake strane po tri obična stoca od tvrdog drveta. Priko puta pendžerima vrata. Za vrati kovčeg stare mame sa štafirom. Više njeg visi rav, a na ravu visi rojtoška marama i suknja. Sa druge strane vrata visi svetnjača sa svetom svićom i očenaše. Malo podalje visi zidni sat sa šetalicom. U ćoši okrugla zemljana „banja" - peć. Oko peći, osim banka i zapećka, drvena klupa. U zapećku pomoćni ležaj sa šubom, za dicu. Kasnije su kupili secesijski lampaš napetrolin, koji je visijo sa slimena. Današnji vlasnici tih predmeta uglavnom ni ne znaju njihovu ranu povist, iz koji naraštaja su ostali do sada.
KADA SU JOŠ DIDA LUTAK I MAJKA ŽIVIL1 U SELU, NJEVAAVLIJA JE U MOJOJ USPOMENI OVAKO IZGLEDALA:
Porta široka i dugačka, velika i mala kuća sa kujnama pod odžakom. U avliji na stražnjoj sobi pendžeri mali s drvenim šalukoterima, pripuni muškatlama, široki gang sa ladovinom od loze. Na zidu teglice i tikve, a paprika i bili luk u vincu visi. Lipa bašća s cvićem, uzduž lugoš s grožđem, a bunar s đermom, na kome se golubovi odmaradu, u bunaru lubenice ladidu. Pored male kuće stoji čardak, a pod kućom podrum za vino i rakiju. Sa daskom ograđenoj stražnjoj avliji pilež seta; guske, patke, pućke, a na ogradi morkače kriče, u svinjacima prasići cikaju, a svinji rokću. U košari kobila s ždribetom i ćorav čilaš. Od njih štrajfom ograđena krava, kad se muzla, ondak smo oma pili iz kravljače i „brkove" trisali. Pod šupom kola, plugovi, brana, zubaca. Pored šupom „naslam" za krave liti i korlat sa đubrivom, tamo su i tragače. Stražnji bostan ograđen žicom. Tamo su uvezli slamu, kukuružnjak, šino i na ostalo mi sto posijali ditelinu, čalamadu, mišlung... U pridnjoj avliji pored komšije, daskom ograđena majkina mala bašćica za kujnu sve stoje potribno, nije zaboravila ni za dicu, bilo je tamo malina, ribizla, piske, jagoda... Kad smo sve to uživali, bili su to za nas nezaboravni dani. Ko da i sad vidim brkatog didu s lulom i poštenu ženu, našu majku Matiju, kako teško puzi, kuću punu svega a najviše ljubavi i sloge. Njeva kuća i salaš, dom topline i ljubavi!
Kada sam mojoj mami pročito moje mišljenje o salašu samu je sebe pitala, zastoje volila salaše i oma nalazila objašnjenja:
„Oduvikjoj draga širina, sloboda, frišak ajer i tišina. Nemanikake jurnjave ni žurbe, a sav poso se završi na vrime. Ravna se po suncu i zvonu crkve. Imadu zdravu robu, plod neprskano voće, rađa svud oko salaša. Slučajno višnja uvik koliko ćeš. Lipota sve četri godišnja doba, od prolića pa do zime, ko najlipča ponjavica, sminjiva se prid očima. I najveći izbirač mož izabrat, pa da uživa. Najvećma voli kad s prolića procvitaju trišnje, višnje i zerdelije, pa ko daje oko salaša metnut bili snašin vinac. Voli kad zamiriši zova i ranim jutrom vrući kruvovi i lepanja. Zimi, opet, slama uneta za Božić. I sad, evo, s jeseni, ovi nikoliko tunja zamirisala čilu sobu. Od prolića pa do jeseni, košulje prostrte na štrangu, na čist ajer, miriše većma nek ovi danas omekšivači. Kažu, ima mašina, koja suši košulje, al di to mož bit isto, ko napolju kad se provitri. U svojoj avliji mož viknit, zapivat, radit, šta oćeš, a da komšija ne čuje. Dok su bili mladi, bilo je tu više salaša, pazili se i odlazili jedni kod drugi na disnotore, čestitat svece i imendane.
Danas se sve prominilo iz temelja, i ništa nije ko kadgod. Ni godišnja doba nisu što su bili. Zime prođu brez sniga, a zaladi u srid lita. Ne mož se ravnat po kalendaru. Zemlju obradiva mašinerija, ne radi se ručno, više rada, samo što se namnožc silne bube i crvi. Sve će se, izgleda, morat zaprašivat, pa ni rana neće bit zdrava ko kadgod. Pa kad je ljudima olakšo poso, triba da imaju više slobodnog vrimena. Al nije tako, svi jure, žure. Vidim kad moji dođu nakratko, već zvrču mobiteli. Uvik je ništa hitno. Voli mislit na onu sobu, di je godinama provela na salašu. U spavaćoj sobi je provela najveći dio vrimena, naročito s jeseni i zimi kad se zbog zime, nevrimena ne mož bit dugo napolju. Na srid sobe velik astal, okolo stoci, a do zida s dve strane kreveti pokriveni čaršapom. Više kreveta na zidu svete prilike, u pročelju, izmed dvi pendžere uramljena vinčana slika. Krušna peć u ćoši, s live strane je kauč. S druge strane šifuner, a do njeg dolaf. Na njim rastrt šlingeraj, a po šlingeraju poredani: propeće, sveta knjiga, nike sitne figurice. Isprid nji prislonjene slike. Kraj vrata svetnjača.
Velika avlija, u njoj drotom ograđena bašća i u njoj cvića od ranog prolića do kasne jeseni, od visibabe i jačina do sitne žute i crvene ružice i krupni bili krizantina. Bunar u srid avlije, a kraj njeg izignut velik betonski alov ijedan manji, s druge strane, na zemlji. Oko bunara gusta trava i velik busen rena rašepurio se ko paun, velikim, zdravim, širokim listovima."
Milo mi je bilo pisat o mojim lipim doživljajima i uspomenam a iz ditinstva u svezi naši stari i rodbine s ljudima, kojima pripadam. Ovaj napis sam namerno na ikavici dao objaviti. I to, na čavoljskim lokalnim dijalektu, svoga zavičaja, na bunjevačkim govoru, što sam od moje pokojne mame učio. Pa to je naš maternji jezik! To je naša povist lokalnopatriotska, o zavičaju. Ma di bio, u srcu ga nosim i s njime se ponosim!
Žo mi je, kad vidim bunjevačku propasti pustoš na salašima, di su naši stari počeli život, di je bio kruv težak, al najslađi, tamo su tamburice najlipče svirale. Sa istaknutom pozornošnju se bavim tradicijom Bunjevaca, publiciram i na mađarskom, kako bi nas i oni upoznali, koji ne znadu naš govor. Poput roditeljskog nasleđa nigujem misao: „Radi ko da ćeš vično živiti, i moli se, ko da ćeš sutra umrti!" Zahvaljujem svima, koji su mi bili u pomoći. Kažem vam S BOGOM: „NAŠA J' GRANA MALA ALI FINA..."
Studija „DIDIN SALAŠ" pisana je jezikom kojim su „divanili naši dide i majke" minulog vrijemena. Dakle, ne na književnom jeziku, već dijalekatnim idiomom. Riječi bi današnjim čitateljima, te onima izvan prostora bunjevačkog govora, mogle biti nedovoljno poznate ili nepoznate. Namjera je rječnika olakšati razumijevanje teksta. Izbor i broj natuknica je podređen tom cilju.
A szerző tanulmányában („Emlékezés öregapám tanyájára") a bácskai tanyasi bunyevácok, - azon belül családja, rokonsága - őseik gazdálkodásáról, életmódjáról ír, a gyökerektől kezdve napjainkig. A tanyát, mint környezetet élethűen mutatja be.
A bunyevácok a hazai horvátok egyik népcsoportja, akik Baja és környékén az ország déli részén élnek. Róluk más szerzők írásai alapján karakterükről, sikereikről, néphagyományaikról is szó esik. Közlésmódjául a táj, a szülőfalu „í-ző" nyelvjárását választotta.
Valósághűen és életszerűen, a szakirodalomra és helyi gyűjtéseire támaszkodva, saját gyermekkori tanyasi élményeit, tapasztalatait, emlékeit s felmenőinek közléseit osztotta meg. Népes családja szerepét büszkeséggel vállalja, vallomásnak is felfogható. S amilyen örömmel és tisztelettel szól és emlékezik szüleire, az ünnepnapokra, oly sajnálattal vall a tanyák pusztulásáról.
Tanulmányát az esti beszélgetésre átjáró szomszédokból, ismerősökből összejött társaságban szerzett élményeivel fejezi be.
Ljubica Vidović pisnikinja je moja posestrica, našeg dide unuka, od sina Jose kći. Ona se u Srbiji, u Kruševcu rodila, a danas u Subotici živi. Pisma se pojavila u: „Bunjevački Kalendar za prostu godinu 2007. 68.p." Subotica. - Kao što je pisala i mi se slažemo: „...Mislimo i na rod priko granice. Nismo mi krivi, što nas kogod rastavijo, pa se ne možemo zagrlit i čestitat." U zadnji doba se često vidimo! (nav.dj. 66-67.p.)
 |
Veće gazde salaša imali su kuću u naselju, jei kad je salašar u naselje došo kakim poslom, na hetiju, u crkvu ili rad bilo čega drugog, imo je mista di će ispregnit i ostavit konje, prisvuć se ili ako triba i prinoćit, onda je bio u u svojem. U kući naselja kogod je od salašarovi živio i otaleg su se i dica škulovala. O starijama se obično kogod od ukućana starao, dvorio ih je.
 |
 |
 |
 |
Zemljoradnici su davno svatili da njive na vrime, brže i jeptinije mogu uradit ako su njima što biiže, a za tako gazdovanje su njapodesniji salaši. Zato je salašar napuštao salaš samo kad je morao, ali i onda se paštrio da se natrag vrati što prija.
Zemljoradnik koji je zemlju radio iz naselja, gospodario je iz avlije u kući koja je mistom oskudna za taj poso, al je zato salaš s avlijom najpodesniji za zemljoradničko gazdovanje:
- salašar živi nuz svoju njivu, na vrime i šta je najvažnije jeptinije je obavio sve ratarske poslove.
- Njivu je posijo i oko litine sve poslove uradio na vrime, rod (plodove) obrao.
- Salašar je lakše nadzirao litinu i kada je tribalo, mogo je u pravo vrime obaviti nužan poso na njivi, ko na priliku: s prolića el posli kiše, čim se uvirio da je zemlja promanila (prosušila se), podrljo je žito, paračom razbio pokoricu u mladom kuruzištu, na vrime je privrnio pokošeno šino, muvariku, ditelnu i dr.
- Nakosio je za šino zelene zobi, raži, ditelne el tnišlingera koliko mu triba piće (kabaste hrane) josagu za dan-dva. Salašar koji je na manjoj njivi posijo usive za frišku trošenje: ditelnu, mišlinger, muvariku i si. s njim je jeptinije odranmkjivo josag.
- Podikoje poslove, ko na priliku zaperčenje kuruza, mogo je obavit na više puta, počet ili prikinit, kad je i koliko za njeg imo vrimena.
Ove i ovima nalik poslove salašar je obavio usput, takoreć nije dangubio za otić el vratit se s njive, a to je bilo važno kad se sporije živilo nego danas. Brzina života je bila brzina kojom je čovik digod stigo. pisce el s kolima, a to je bilo oko "pet-šest kilometeri na sat". Njive mali gazda znale su biti i desetak i više kilometeri daleko od gazdine kuće pa je zemljoradnik naspram sxalaSara potrošio više vrimena za odlazak ili vraćanje s nje. Zato je velika pridnost sala&ara bila nad malim gazdom iz naselja.
U gazdovanju iz salaSa s desetak pa i više lanaca, pridnost paora je u velikoj avliji i ledini s dosta mista za odranjivanje josaga i više feli pileža i šta je najvažnije svi su mu bili prid očima. Gazdovanje na salašu počivalo je na odranjivanju nuz josag i na što više pileža, najviše koliko su mogli izdržat s ranom: kokošivi, gusaka, morkača i pućaka, a tu i tamo i jataka Salašan kojima je ledina udarala (dodirivala) u do, ako u njemu nisu imali čistac, onda su ga napravili med trskom, da naprave miosta za patke. Odranjivanje pileža na salašu dobrim )e jeptinije od odranjivanja u goloj avliji naselja, jel salašarski pilež vazdan kupi bube po ledini, u đubreta u korlatu di načeprka larvi muva i drugi kojekaki buba koja se tu legu.
Kad se napasiva josag na ledini, posli risa na strniki, ušporuje se dosta zrnate rane i pice. a taku pridnost nije imo zemijodilac iz naselja, pa je i zato odranjivo manje živine i pileža.
Gazdovanje sa odranjivanjem živine donosi veću hasnu od zemlje, jel salašar sav rod litine, osim žita, oplimeni kroz živinu i pilež i kroz nji proda i svoj rad.
Odranjivanje pileža i josaga u dobrom gazdovanju bilo je temelj za gospodarsko jačanje Tusta se zemljodilaca otuklo, takoreć iz ničeg, al najviše su radom stvorili, kako su kazali snoktili imetak.
U naselju je zemijodilac od živine imo jednog, ritko kad dva konja, jednu-dvi krave, možda krmaču, nikoliko šildana, a od pileža nikoliko desetina kokošivi i od nji odranjeni pilića Iz ovakog oskudnog gazdovanja* podikoji mali zemijodilac je samo priživljavo, nije imo podlogu za friško gospodarsko napridovanje, pa je često išo u nadnicu drugima radit zemlju.
Salašari oko Vodice i Kekheđa na piskovima i piskuljama posadili su voćnjake i vinograde.
Ovo su važnije prilike koje je imo zemljoradnik salašar naspram zemljoradnika iz naselja.
*****
 |
 |
|
|