|
|
Svaki poso moraš radit s ljubavlju i biće uspiha, radit zemlju je plemenit poso, svake godine se nađe nov život. Koliko za njega uložiš, toliko će ti se vratit, kaže moj čavoljski dida Joso.
Povist poljoprivrede je malo obrađivana. Postoji još puno vridni materijalni dokumenata koji je, na žalost, iz godine u godinu, sve manje. Što ima, moramo spasit iz zaborava.
Mnoge zemlje u Europi imaju poljoprivredne muzeje sa dugogodišnjom tradicijom ko i u Budimpešti. Zadatak muzeja je da sačuva istorijska nasliđa i virno prati razvoj poljoprivrede. I mi u rodnom selu Čavolju imamo svoju zaostavštinu iz poljoprivrede što smo još našli u selu, salašima i u vinogradu na paorskim portama.
I moji roditelji su bili zemljoradnici, stanovali smo i na salašu, i ja sam pomago u gazdinstvu, sićam se događaja iz ditinjstva - moji mladalački doživljaji - i sad vidim pred očima njihov težak život u sebi sve više. Još pantim čime se i kako se nekad radilo generacijama, a sad biližim i to šta su mi sagovornici kazali. Kao nastavnik pedagog jedna struka mi je poljoprivreda i teorija i praksa poljoprivrede. Ovaj rad priporučujem svojim roditeljima i svim vridnim ratarima - paorima - koji su oduvik najviše volili da vrime provode na njivi. Pišem u čast umrlih, na sićanje živima i potomcima na sačuvanje. Danas se već vrlo ritko može viditi da neko ore zaprežnim plugovima, da sije kukuruz zaprežnom sijalicom, da za privoz tereta koristi paorska kola, a ne tako davno, radni konji i zaprežna oruđa bili su osnovna sridstva zemljoradnje. Neka od tih oruđa ne možu se uopšte više nać; kao na primer: drvena drljača i brana od trnja.
I ne samo to. Ostalo je puno tog nezabilježenog iz oblasti načina rada sa zaprežnim oruđima. Polazeći baš od tog, ovi rad ima za cilj da zabiliži i obradi kazivanje starih zemljoradnika, pored tog, našlo se i dosta sačuvanih zaprežnih oruđa sa kojim je demonstriran i njihov rad. Našle su se i neke stare fotografije.
Prija svega moram spomenit da su naši preci u prapostojbini male njive orali „ralom" - sudeći po egipatskom crtežu, iz IV. milenija prija Krista, na kojim je pokazano oranje volova s ralom. U stvari to nije bilo oranje kako mi danas znamo. Kad su naši stari došli u ove krajeve, nema podataka da su hasnirali (koristili) „ralo" već plug. Volovi su jači od konja, pa ih gazda uprego da vuku plug. Naši stari su većinom koristili volove „magyar szürke marha = madžarsko sivo goveče", koje su zatekli u novoj postojbini. Volovi su mirni, pouzdani, u jarmu poslušni. Konje za vuču plugova su počeli više hasnirati pri kraju 19. vika (nonius, furioso i gidran). Jednobrazni plug su jedan par konja vukli, dvoger su tri konja, sa, za to udešenim jarmom, a troger su mala dva para konja. Od volova do trogera pa čak do vučne parne mašine s „petobraznim" plugom prošlo je nikoliko godina. Ovako oranje se nije širilo, pod velikim teretom kazana i pluga. Vučne i klateće plugove su hasnirali na velikim gradskim i državnim imanjima.
Moj dida iz Čavolja me upozno kako su radili s „grnjačom" u vinogradu za ravnjenje piska. Kod podizanja novi vinograda - takozvani vodeni atovi - grnjačom su ravnili pisak, svlačili vitrom nanete nanose „grede" piska. „Plava greda", Božja leđa pa su tako dobili ravnu površinu budućeg vinograda. Na žalost danas je to skoro sve u parlogu. Jedva još ima vinograda, i kolebice su nestale sa salašima zajedno.
Posli oranja dva konja su vukla grnjaču koja je naprava u obliku lopate, s dvi kukunice, širine radnog zahvata 120 cm, naprid je okovana i otkovanog vrva da se što lakše zavije i siče zemlja to jest pisak. Kočijaš je podizanjem rukavice zario nož u zemlju, a kad su konji vučom na lopatu nagnuli zemlju, onda je kočijaš malko pripušio rukavice i nož grnjače izdigo. To su odvukli na željeno misto. Malo po malo grnjačom je o gredi zemlja svlačena u doljaču, ublaživana je strmina grede.
Moj dida kako je reko; držo se starinskog adeta prija neg je njivu zabrazdio, „pljunio je dlanove i istrljo: „Ajd sad Bože, pomozi" krenuo volove - zabrazdio je oranje. U ono vrime su ljudi prija početka isto tako vratili alate (ašov, vile, rukavicu...) da se ruke ne kližu. U stvari, to je bio znak početka kakog trajnijeg posla. Plodna naša ravnica obrađivana je od davnina jednostavnim alatkama.
Sa plugom se prvi put srećemo već u neolitu, na području Mesopotamije. Razvio se iz ručnog rala i motike. Postoje podaci da je plug konstruisao kineski car Sen Neng oko 3.000 godine pri nove ere, dok je po grčkoj mitologiji pronalazač pluga Triptolemos, a u Egiptu Osiris. Nezavisno od mista nastanka, ovi plugovi bili su drvene konstrukcije sa ravnikom od kamena ili bakra. U Indiji su 1300 godina pri nove ere korišteni plugovi sa gvozdenim (kovanim) ravnikom, koji su uglavnom bili ukrašavani. Karakteristika prvih plugova je da su uglavnom bili bez kolečki.
Usavršavanje pluga dovilo je kasnije do stvaranja takozvanog „drvenog pluga", odnosno pluga koji je izuzev gvozdenog ravnika, u cilini bio izrađen od drveta.
U ne tako davnoj prošlosti osnovno oruđe za oranje je bio drveni plug. Obrada zemlje drvenim plugom pridstavljala je težak i iscrpljujući poso, za koji je bila neophodna i upotriba većeg broja volova ili konja za vuču. Pojava pluga sa metalnom glavom značila je prikretnicu u obradi zemlje jer je oranje postalo lakše i brže. Tako da je drveni plug veoma rano potisnut iz upotribe. Masovno se gubi već u prvim godinama druge polovine 19. vika, da bi se u pojedinim zemljoradničkim domaćinstvima zadržao u upotribi i do kraja 19. vika. Na tako naglo iščezavanje drvenog pluga uticala je i tadašnja agrarna politika koja je u težnji za unapređenjem zemljoradnje u ovim krajevima, podsticala brže uvođenje savremenijeg, metalnog pluga.
Osnovna karakteristika drvenog pluga je da su mu daska, gredelj, plaz, kozlac i ručice drveni. Izrađivale su ga zanatlije, a bilo je da su ga izrađivali sami zemljoradnici. Drveni plug iako primitivan, svedoči da je bio osnova svi kasniji, pa i najmoderniji plugova. Konstruktivno posmatrano nema neki izuzetno veliki izmena u sastavu kasniji plugova. Korišćenje drugih materijala (metala), određene izmine u formi dilova i sve bolje prilagođavanje uslovima obrade zemlje, dovelo je do stvaranja savremenijih plugova sa kojima je rad bio neuporedivo lakši.
Prve serije drveni plugova imale su drvene rukohvate. Oni su imali dvi prednosti u odnosu na metalne: manje nabijaju dlanove ruke i ne zagreju se jako na suncu. Mana: zbog uticaja sunca i kiše vrimenom drvo puca. Ovo ne predstavlja neki veći problem, jer se lako mogu prominuti sa novim rukohvatima koji nisu bili skupi. Visina ručice, mirena od dna brazde, iznosi oko 80 cm. Pored live ručice tj. rukohvata, nalazi se skija koja služi da se u praznom hodu, prija svega pri okritanju, na nju nasloni plug. To predstavlja olakšanje i za kočijaša i za zapregu. Jednobrazni plug je služio za dublje oranje. Za vuču se koriste dva konja. Kada su uslovi rada teški u plug se prezalo tri, a nekad čak i četiri konja.
Obično su seljaci njivu orali jedne godine na razor a druge na slog. Pri oranju na slog, u prva dva hoda vršilo se razoravanje, a u sledeća dva, naoravanje. U ovoj fazi oranjabolji kvalitet se postiže pri korišćenju starijih, iskusnijih i poslušnijiuh konja. Mlade konje triba postepeno i strpljivo prilagođavati na ovu najsloženiju fazu oranja. U toku oranja pravili su se kraći zastoji da bi kočijaš i konji malo odanuli - popušit cigaretu. Plug se prevozi od kuće do njive i obrnuto, zaprežnim kolima. Gredelj pluga se otkači od kolečki pa se onda pojedinačno utovaraju. Pazilo se da ne bi oštetio ni oko kola ni kako se on sam ne bi oštetio.
Ima slučajeva da se jednobrazni plug prepravljao za izoranje krompira. Na taj način se dobila neka vrsta rešetkaste plužne daske koja je propuštala zemlju a krompire odbacivala na stranu.
Za razliku od jednobraznog pluga koji ima grede lj, dvobrazni ima ram (okvir). Pored toga, umisto kolečki on ima dva točka, brazdaš i ledinaš, koji su nasađeni na dve poluosovine. Umisto dvi ručice, postoji samo jedna jer ako se plug dobro podisi, on bi tribo da se pravilno kreće brez pridržavanja. Ova ručica je niže postavljena: 65 cm od dna brazde, jer se poglavito koristi pri okritanju, kada se plug pribaci u transportni položaj, a tada i ručica zauzme viši položaj.
Za plića oranja (ugarenja), kao za oranje na lakšim tipovima zemljišta, koristi se dvobrazni a retko kad trobrazni plug. Na ovi način
se može daleko bolje iskoristiti raspoloživa vučna sila zaprege. Ovaj put se lakše upravlja. Zemljoradnici najčešće priminjuju slideći postupak pri oranju na slog:
Prvi prohod: kočijaš se trudi da ovaj prohod koji se pruža po sridini parcele, izvuče što pravije. Dubina oranja je nešto manja od predviđene, kako se ne bi obrazovao greben.
Drugi prohod: desni konj ide kroz razor (brazdu), a levi pored izorane plastice. Na ovaj način se jedan deo zemlje pribacivao u brazdu iz novog prohoda. Često se na ovom i završavalo, otvaranje brazde, mada je još bio izražen greben. U cilju što boljeg držanja pravca u ovoj fazi oranja, konji se spare a prema potrebi spona se skrati.
Treći i četvrti prohod: ovaj prohod se vodio tako da se zemljište iz grebena prebacivalo u zazor iz drugog prohoda. Na ovaj način se dobila jedna traka koja je bila u nivou plastica normalnog oranja, a druga koja je bila nešto niža. Kretanje konja je zavisilo od širine zahvata pluga i dubine oranja. Obično je i dalje jedan konj išao pored izrovane plastice, a drugi kroz razor.
Ugarenje strništa odvijalo se po pravilu pri visokim temperaturama. Zbog toga se odmah po izlasku sunca išlo na oranje. Orač je u pauzi malo prilego, iz torbe ručo i pričeko da žega prođe. Konje je iz zobnice (torbe) obrakovo, naranio i napojio na bližnjem salašu. Nekada je bilo puno drveća i bunara u ataru. Konji su isto opočivali u lađu vezani za kola. Posli ručka se oralo do mraka. Salašarima je bilo lakše, pošto se zemlja nalazila oko salaša. Konje je rede uvodio u štalu a za ručak je jeo kuvano i u miru se odmaro. On nije gubio vrime na prelaženje puta od njiva do sela. On je bio u mogućnosti da iz dana u dan radi u vrime kada je i njemu i konjima najlakše (jutro i predveče). On je po pravilu konje uprezao u plug još na salašu.
Svi zaprežni plugovi nosili su oznaku koja je obično bila urezana, izlivena ili napisana bojom na unutrašnjoj strani kozlaca. Oznake na plugovima sastojale su se iz slovnih i brojčanih simbola, dok su se kasnije isprid simbola stavljali i razni nazivi plugova. Svaka fabrika imala je svoj način obiiižavanja plugova, međutim nomenklaturu gotovo identičnu: „Sakovoj", „Beher", „Rajometal", „Monerhija", itd. ... Drugačiji način obiiižavanja svojih plugova imao je „Berhardt".
Obiližavanje sastoji se iz nekoliko slovnih simbola i jednog broja. Prvo slovo u oznaci označava tip pluga. Dubina oranja za koju je plug naminjen označena je u rajnskim palcima (colovima). Slovo koje dolazi posle broja označava vrstu zemljišta za koju je plug naminjen. Na primer: sridnje teško zemljište, teška, vrlo teška, ledine, itd. Na kraju slovo'„1" znači da plug ore na levu stranu; slovo „n" daje plug novije konstrukcije i da obično ima visoki kozlac. Dodatna slova pridstavljaju početna slova nimačkih riči.
Još se moraju spominut jednobrazni plugovi, brez obzira na proizvođača građe i sastavnih dilova koji su bili identični. Podešavanje dubine brazde postizalo se prominom: dužine lanaca, visine sedla na vertikalnoj liri, položaja točka ledinaša na kolečkama, dok se na nekim plugovima dubina brazde može regulisat klinovima koji se uglavljuju između gredelja u plužnog tila. Podešavanje širine brazde može se obavit na nikoliko načina: premeštanjem sabljice na horizontalnoj liri, skraćivanjem ili produžavanjem jednog lanca i premeštanjem čilog rama po osovini. Kod dvobraznih plugova podešavanje dubine kod ovih tipova se izvodi pomoću vertikalne ručice koja se klinom urubljuje u izvijenu zupčastu letvu i minja položaj točka brazdaša. Širina brazde minjala se pomiranjem ručice u horizontalnoj ravni priko nazubljene letve.
U Mađarskoj plugove je proizvodila isključivo Mađarska kraljevska železnica do Prvog svitskog rata. Izmiđu dva svitska rata mnoge evropske fabrike su se bavile proizvodnjom plugova. U Nimačkoj u Lejpcigu, Ulmu i Cehoslovačkoj.
Prvi gvozdeni plug je 1819. godine napravio američki kovač iz gvozdenog salivanca, koji je izlio u delovima pa sastavio. A 1833. John Deere napravio je prvi kovani čelični plug kojom je udario temelj razvoju gvozdenih plugova. Odma posli Prvog svitskog rata počela se širiti upotriba plugova.
Kvalitet rada pluga zavisio je uglavnom od naoštrenosti ravnika. Oštrenje ravnika je vršio kovač. Bez obzira da lije u selu bilo više kovača, seljak je uvik odlazio kod „svog kovača". Za otkivanje ravnika plaćo je godišnje pšenicom i kukuruzom po jutru do 5 kg. Radi raspoznavanja ravnika, kovač je na njima kredom ispisivo ime vlasnika. On je oštrio i badlj (ösztöke).
Plugovi sa drvenim gredeljom u početku su imali drvenu kolečku s drvenim špicama u točkovima, uglavljenim u gvozdeni obruč, a već krajem 19. vika prave kolečke s gvozdenim točkovima. U to vrime su vrlo zgodno i trajno uglavili drvenu špicu u gvozdeni obruč: zaglavni klin je na vru imo male trake, nalik na vr udice, lako je ušo u drvo, i ni se rasklimo. A nedugo zatim počeli su pravit dvogere i trogere. Tribalo je oko šest milenija da se iz rala razvije jednobrazni plug s kojim je napravljen velik iskorak za obradu velikih njiva. S plugom su pod žito orali oko 18-20 cm. Kukuruzište su orali jedared, a strnjiku triput: najpri su je ugazili, drugi put su zaorali samonik i iznikli korov, a treći put su orali za sijanje prolićneg ječma, zobi... kukuruza. Spominut ću da su prema podacima iz Poljoprivrednog muzeja u Beogradu, prva garnitura dva kazana saugosa i kletići plug iz Engleske, u Madžarsku stigli 1872. godine. A 1914. njive je oralo oko 800 garnitura takvih plugova.
Prvo su se koristile drvene drljače. Ramska konstrukcija se probila od tvrdog brešta i hrasta i klinovi od izdanaka jaseni. Dužina klinova je bila oko 15 a debljina oko 9 cm. Kod težih drljača, debljina klina je bila 5 cm. Da bi drljača što energičnije radila, na ram su stavljani stari točkovi kao i stare osovine zaprežnih točkova. Drvena drljača nejčešće je bila jedno deblo, ali bilo je i dvodeblih drljača. Ovakve drljače se ne mogu više kod nas pronaći. Gvozdeno-drvena drljača sastoji se od četiri poprečne grede koje su međusobno spojene uzdužnim metalnim šipkama. U svaku gredu je ugrađeno 14 klinova. Prema tome, ovakva drljača imala je 56 klinova koji su tako rasporiđeni da ni jedan od njih ne ide po tragu nekog drugog klina. Klinovi su četvrtastog poprečnog preseka, sa špicom užine 3 cm. Klinove i ostale metalne dilove izrađivo je kovač, a drvene kolar (širina im je 200 cm, a dužina 100 cm). Gvozdene drljače su se koristile dvokrilne, trokrilne i četvorokrilne zaprežne. Svako krilo vezivalo se za jarmec priko dva lanca. Drljača se prevozila zaprežnim kolima. Jarmac se postavljao na pod, a krila su se navaljivala na lotre. Klinovi su se okretali suprotno od lotri. Posli upotribe, krila drljače su se smeštala u šupu uza zidove.
Zbog kretanja po uzoranom zemljištu, drljenje nije bilo lako ni za čovika, a ni za konje. Zbog toga se posli nekoliko „krugova" pravila pauza.
Brana od trnja predstavlja najstariji poznati tip brane. Služila je, za fino ravnanje zemljišta pred setvu kao i posli setve. Pravili su je kolari, ali i sami seljaci. Pomoćna konstrukcija bila je od drveta, a upliteno šiblje od trnja krunice. Dimenzije ove brane su 100x200 cm. Bile su veoma lake, pa su se vrlo često vukle iza svih vrsta sejalica.
Gvozdene brane se i danas koriste. Puno se koriste i uz mašinsko-traktorske agregate - u pridsetvenoj pripremi zemljišta i setvi pšenice (zakači se za sejalicu). Prevoz brane se vrši zaprežnim kolima, traktorskom prikolicom.
Koristi se za razbijanje grudvi, sabijanje zemljišta posli setve zobi, crvene deteline, proje, mravnika, lucerne i šećerne repe, potom za valjanje - roljanje pšenice u proliće.
Drvene valjke izrađivali su kolari. Ramska konstrukcija ojačava se sa klanfarama. Bočne grede rama nose ležišta za osovine valjka. Po sridini rama nalazi se sidište za kočijaša. Na to je obično stavljen džak napunjen slamom. Na pridnjem dilu rama nalaze se kuka za ždrpčanike i ruda koja se na drugom kraju oslanja o ogrline. Valjak se do njive vukao zaprežnim kolima. Salašari su prezali konje u valjak još na salašu. Bilo je slučajeva da su dva ili više zemljoradnika imala zajednički valjak. Obično je jedan od njih imao velik „bostan" ili blizu „guvno". Ovako se najjednostavnije i najracionalnije rišavalo pitanje smištaja i transporta valjka.
Prija setve se sejalica izvuče iz šupe i zakači za zaprežna kola. Sejalica se kačila za kola priko posebne rude. U 19. viku bilo je u modi zadružno sijanje žita. Sejalicu opslužuju dva čovika. Jedan je u kolima, on odvezuje i podiže džak na rame drugog. Ovaj džak prinosi do sanduka sejalice i tu ga praži. Punjenje sejalice, sa remenom bio je odmor za konje. Kočijaš u toku setve obavlja istovrimeno dva zadatka: preko kajasa upravlja konjima, a preko ručice upravlja sejalicom. Pomoćnik ide za mašinom. Kontroliše isijavanje simena - odgušuje setvene ulagače, nakupljeni korov, kontroliše nivo simena u sanduku i priko posebne ručice prebacuje sejalicu iz transportnog u radni položaj i obratno. U podne je pauza, ručaju iz torbe, isprignu konje, zavežu ih za lotre kola i namire ih senom i zobi iz konjozobice. Posli napoja ponovo nastane rad. Kako kažu seljaci, u oktobru vrlo brzo „pada mrak!"
Kukuruzna sejalica se transportovala do njive na isti način kao i žitna. Obavljale su se i iste dužnosti. Još i danas se koriste zaprežne sejalice, ali se za vuču ove sejalice koristi ponajviše traktor.
Dugačka zaprežna kola su bila prija i odmah iza Drugog svitskog rata skoro isključivo transportno sredstvo u poljoprivredi. Služili su za prevoz đubreta, klipove kukuruza, snopova žita, raži, soli... konoplja, slame i kukuružnjaka... i drugog. Dugačka paorska kola imala su lotre od 11 cm, što odgovara dužini od 320 cm, visina lotri je oko 60 cm. Masa ovih kola je oko 450 kg, a nosivost 1000-1300 kg. U pravljenju kola učestvovao je kolar i kovač. U dugačka kola su ugrađivane osovine od 30-40 kg, u kratka kola od 15-20 kg, a volovska od 70 kg.
Kratka zaprežna kola koriste se pri prevozu manjeg tereta (500 kg), a pri putovanju na nešto duže relacije, koristio se „féder sic" - „ülés" sa lipim pokrovom. Lotre su bile sa ukrasima.
Taljige ili „federeška kola". Ova kratka zaprežna kola koristila su se za svičanije prilike, za odlazak u drugo selo ili grad kao i za prevoz manjeg tereta. Po ugledu na fijaker, pridnji točkovi su manjeg promira od zadnjih. Nemaju levče. Lotre se oslanjaju o šipke koje su vezane za pridnji i zadnji trap kola. Ova kola, a posebno lotre, veoma su lepo ukrašena. Pošto su bila laka, često se uprezao samo jedan konj. Bunjevačke gazde voze ih na salaš, ili nediljom posli ručka vole razgledat na njivi po gazdinstvu. Dokazana je jedna od velikih kriposti naših predaka da se radom tusta mož postignut, uvećat bogatstvo, ako je oprema kvalitetna.
Bunjevac je blagosiljao polje i čekao od Boga lipo vrime, volio je raditi, nije se stidio tusta prolivenog znoja u našim ataru.
Od pamtiveka je međ ljudima tusta nesporazuma, sporova, pa i svađa oko mirenja. Osobito u kupoprodaji su pazili da tačno izmire vridnosti. Još su nam u sićanju mire koje su često spominjali naše dide i majke važeće u Austro-Ugarskoj. Danas ima koje se još upotrebiva, na primer: méter = 100 kg (kvintal), metrička centa (mtc), mađarski métermázsa. Vagon = 10.000 kg. Col = 25,399 mm (anglosaksonski) palac. Fat (bečki) = 1,8965 m = 6 stopa. Duž = 200 fati. Za površinu motika = 200 kg fati, jutro = 8 motika.
Zvanično katastarsko mirenje zemlje u Austro-Ugarskoj je počelo od 1786., u vrime cara Josipa II., kad se spominje da su zemlju mirili fatnom rudom i láncom, o kakom je ovdi rič. Lanac ko mira je nastao u Austriji sridinom 18. vika i raširio u Panonskoj niziji.
Katastarsko jutro (kj) veličine 1600 Bečkih kvadratnih fati, 8 motika ili 0,5755 hektara. (1 öl = 1,89648 méter).
Malo jutro (kis hold) od 1000 kv. Fati.
Mađarsko jutro (magyar hold) ili 1300 kvadratnih fati, bila je i takva županija površine od 1100, 1200 kv.n. u vrime Marije Terezije (1740-1780). Za jutro je bio i naziv lanac. Lanac = 10 motika-je površina zemlje, na jednoj duži širok je 10 fati, tj. 18,96 m. Kadgod je ova mira bila isto ko i jutro za oranicu.
Kazivači: Joso Mandić (1846.), Martin Mandić (1905.), Pola Vidović-Mandić (1908.), Štipan Mandić (1903.).
A tanulmány rövid áttekintést ad a különböző történelmi idők (Mezopotámia, Egyiptom...) földművelő eszközeiről, főképpen az állat vontatta eke fejlődéséről. Bővebben a Bácskában élő bunyevác-horvátok fogatolt mezőgazdasági eszközeit írja le.
A korábbi századokban az elsődleges igavonó állat az ökör (magyar szürke marha) volt, amelyet a XIX. század végén felváltott a ló. A paraszti gazdaságokban az egy barázdát forgató ekék terjedtek el, amelyet 2 ló húzott. Az egyszerre két barázdát forgató ekéhez már 3 ló kellett. Az uradalmi táblákban a XIX. század végén a gőzgép is megjelent, amely egyszerre 5 barázdát fordító ekét működtetett.
A bácskai gazdák első ekefajtája fagerendelyes volt, amelynek főbb alkatrészeit is fából, a falusi bognár készítette. Csak a földet hasító lemeze volt vas. A fagerendelyes ekéket a XIX. század végén - viszonylag korán - a gyári vaseke kezdte kiszorítani.
A tanulmány részletesen ismerteti az egyes ekefajták szerkezetét és használatának módját. A gabonaföldek és a kukorica alá kétszer szántottak. Az első szántás sekélyebb (ugarolás), a második a mélyszántás, amely után történt a vetés. Az ekét és boronát kocsival szállították a mezőre és haza. Az ekét krumplivetéshez és kiforgatásához is használták.
A gyári vasekéket üzletben vásárolták. Rajta a gyár feltüntette, hogy milyen típusú földre a legalkalmasabb. A gyári ekéken változtatni lehetett a barázda mélységét és szélességét. Az ekevasat és a csoroszlyát évenként egyszer a kováccsal éleztették. Az élezés kb. 5 kg kukorica volt.
A korábbi századokban a szántást fából és tüskéből készült boronákkal egyengették el. A faboronák (fából vagy vasból készült fogakkal) egyosztatúak voltak. A gyári vasboronákból több (2-4) szelvényt (szárnyat is) egy közös gerendelyre lehetett erősíteni.
A henger vetés után használt lóvontatta eszköz. Célja, hogy a talajt az elvetett maghoz tömörítse. Bognárok készítették, volt sima és szöges változata.
A XIX. század végén, a XX. század elején a jobb módú gazdák birtokain megjelentek a vetőgépek, amelyek fokozatosan váltják föl a kézzel történő vetést. A gabonafélék és a kukorica vetéséhez használták. Két ló vontatta, két ember kellett hozzá.
A szántás, vetés, boronálás, stb., nehéz, állatokat és embert is kifárasztó munkák voltak.
A parasztgazdaságokban kétféle kocsitípust használtak. A hosszúkocsit mindenféle mezei munkára alkalmazták (gabona-, fa-, széna- szalma-, trágyahordás, stb.). A rövidkocsi formája díszesebb, csak ünnepeken és vásározásra használták. Volt féderes (rugós) változata is.
A tanulmány érintőleg foglalkozik a bácskai tanyák (szállások) kialakulásával és szerepével.
A fogatolt mezőgazdasági munkákat és eszközöket a XX. század második felében erős mezőgazdasági munkagépek váltották fel.
 |
 |
 |
 |
 |
|
|