|
|
Kao istraživač svoga rodnog sela, želim da opišem one zanate, koji se iz ditinjstva lično sićani od 1940. godine, prija drugog svitskog rata, a koji danas više nema. Neću navodit imena ljudi, koji su se tim zanatima bavili i ako imam podatke.
Ekonomski, politički i kulturni razvoj Čavolja kroz povist svakako su zbližile i zanatlije. I oni su dali svoj doprinos razvoju sela i njegovog ugleda još i u okolici. Bili su to mahom uslužni zanati, dosta nji obavljani su na ulici, brez obrtnice.
Na velikim drvenim tragačama je postavljen drveni sanduk sa alatom i tocilom. Pomoću povećeg drvenog točka i kaiša, koji se tiro na nožni pogon, okrećalo se točilo. Sa strane su imali sud sa ladnom vodom za lađenje materijala za oštrenje. Gurali su te svoje tragače sokacima, obično bi se parkirali na ćošu i tu je svit donosio ono stoje tribalo naoštriti (noževe, makaze...). Najviše su posla imali prid zimu, kad su se ljudi sprimali na disnotore (svinjokolju).
Kadgod kad se lonac jel laboška probušila, nije se ona mogla kupiti nova, ko danas. Tribalo se probušeno zakrpit. Za to su postojali badogoši, koji su išli sokacima vičuć; „Drótozni, fotózni..." - Šerpenje, lonce, krpim korita... I nimački su vikali. Na leđima su nosili drveni sanduk sa alatom i limom, pa su na poziv mušterija na licu mista okrpili ono što je bilo probušeno. Neki su i stakla nosili za manje polupane pendžere ili drotove za zemaljske lonce.
Slično badogošima i oni su na leđima nosili svoj alat, išli sokacima i popravljali kišobrane (ambrele). Kišobrani su bili kadgod masivniji od današnji, pa se isplatilo popravljat, zamenit slomljenu žicu. Tim prija, jel su kišobrani bili skupi. Danas se ne popravljalju.
U drvenim kolicima, sa 2 suda u kojima je bio sladoled (4 vrste) gurali su sokacima. Sudi su bili limeni, sa lipim niklovanim poklopcom.
Između sudova bio je ied, da se ne otopi. Kolica su bila sa strane lipo iscrtana sladoleda, napisano „Fagylalt". Zvonom koje su imali na ručicama kolica, pozivali su dicu, da se zna da ide sladoledar, „baca Francika" iz Baje. Na „športplac" je isto odlazio. Sladoledari su dolazili na noge svojim mušterijama.
Nije kadgod u siromaškim kućama i na salašima bilo tepiha. Kuća, koja je to imala, bila je bogata i gospocka. Zato su postojale asure od rogoze, koje su pravili majstori asurari, koji su iz varoši dolazili. Kad se subotom sobe lipo podmažu žutom farbom, prostru se lipo oprane hasure. U tako uređenu sobu smilo se ulazit samo sa čistom obućom. Taj majstor je pravio i kotarice za kruv, otirače za obuću, stoce je pleo, sve od rogoze, il od guljatine.
Stari, iznošeni odivni pridmeti, naročito šareni, kadgod se nisu bacili. Žene su to uveče, kad su poradile sve kućne poslove, lipo kidale na pántliké, vezale jel šile jednu za drugu pantliku i smotavale u klupce. Od toga su tkale krpare. Žene koje su tkale imale su mašinu, tzv. „razboj", svu od drveta i na njoj su se tkale krpare. Krpare su se samo u čistu sobu sterale, di se nije smilo ulazit u cipelama, jel u blatnjavoj i prljavoj obući. U čistu sobu su vođeni samo gosti i više je služila za pokazivanje, nego za korišćenje. Danas ima vrlo malo krpara, i čisti soba. Zaminili su ji tepisi i itisoni, a čiste sobe - dnevne i spavaće sobe.
U dugačke zimske večeri i noći, kad napolju nije bilo posla, a kućni poso je bijo porađen, žene su krpile alčjine i džakove, pa i šlingale su, prele vunu i štrikale evetére, rukavice i čarape za svoje ukućane. Vune je bilo, jel se držalo dosta ovaca, koje su se liti strigle, a vuna koristila za izradu navedeni predmeta. Šilo se i plelo po potribi, na lito od kudilje, a za zimu od vune!
U zimi, posle disnotora su pravljena prela još i na salašima. Išli su jedno drugim rodbina i prijatelji. Dok su se mladi zabavljali, stariji muškarci su se kartali, žene su uz divan (i malo plećkanje) prele vunu. Imali su svoje preslice, koje su se držale u „čistoj sobi". Danas je sve manje takvi prela, a još menje prelje, tkalački stanova - odu u istoriju, u muzej. U našim selu nestali svi salaši.
Kadgod se, bome, masnoća i otpaci od masnoće nisu bacali u smeće ko danas. Nije u to vrime bilo veš-mašina i deterdženata. Prljav veš i košulje prale se u škipu i na pralji. Obično su žene ponediljkom prale. Voda se nosila s artezkog bunara (ko nije imo kopan bunar u avliji) i grijala se u katlanki. Košulje su se prvo pokiselile pa su se onda prale, uvik iz dvi vode. Za ovaj poso se koristio bili sapun.
A taj sapun se kuvo od masni otpadaka koji su skupljali priko godine. Kuvo se sa masnom sodom u tucanom kotlu iz dvi lušije. Prva lušija se bacila , a od druge lušije se odvajo bili i crni sapun. Bili sapun se koristijo za kupanje i pranje, a crni za pranje kose. Kuvanje sapuna obavljale su domaćice kuće, a koja nije znala, zvala bi majstora - sapundžiju.
Lušija se pravila od pepela drveta. Sa garom zajedno su kupili i prikuvali, tako je bilo lužne vode. U lušiji su se i sudi iskuvali prid advent, na treći dan poklada, i na prvi dan korizme.
Naše drage i vridne Bunjevke su bile ponosne na svoj poso, pogotovo kad bi čuli riči fale za svoj rad.
U ono siromaško vrime ritko ko je imo nož za sičenje kupusa. To je bila skupa sprava a imali su ritki majstori. Kad je u jesen došlo vrime za kiseljenje kupusa i ostavljanje prokole, ovi su majstori išli na poziv i sikli kupus po kućama. Ko i danas, kišo kupus je bijo na cini, pa su niki ljudi kiselili i po dva bureta od 200 litara i na tom dobro zarađivali priko zime, kad su kupus i prokola bili tražena roba. Danas skoro svako ko ostavlja kupus za zimu ima i nož za sičenje, jel na pijaci kupi gotov isičen kupus, pa za ovim majstorima više nema potribe.
Bunjevci su volili štirkati, ko više, ko manje. Štirka se pravila od krumpira, u dućanu ni se mogla kupit. Jedna starija bunjevka „TRUBINCA" (nadimak), je išla po selu na poziv kućama sa svojim aparatom - kućnim opravitom „mašinom" - na dva točka, kolica je sama vukla. To je od krupare preopravit mlin bio, staje mali točak imo. To je ona vrtila-trenicala ispod mlina u mali sanduk pun sa vodom. Gusta štirka ostane u vodi, a krumpir se da kokoškama. Gazdarica je posli tog procidila štirku, koja je bila u grumenu, to se istrlo i osušilo na suncu. Kažu da su štirku uvik liti pravili od novog krumpira. Moram reć, da kod muški košulja štirkale su obašve, zaponjki i nidra. Od ženski rava obavezno se štirka kecelja, leveš i suknja. Osušene košulje su se morale vlažit (štrapanjem metlicom) al samo koje će roljat.
Istina da štrojača i danas ima, jel je neophodno, al skoro nema šta štrojit. Danas to rade veterinari. Al kadgod je svaki znavo da u selu ko ide štrojit, kome je to išlo od ruke. Veterinar ima „vaćaša". Kadgod su štrojači šetali na vašaru i svinckoj pijaci i zvali su da dođu kući u dogovoreno vrime ustrojit prasice. Praseća jaja je gazdarica ispekla na masti i štrojači su pojili. Osim prasica išli su štrojit i ždripce.
Predhodnica današnji špedira bila su seljačka kola. Majstori koji su ji pravili, zvali su se kolari i bognari. Oni su pravili drvene dilove za kola, ko što su: lotre, šarage (pridnje i stražnje), naplotke, špice i glavu za točkove, jarmace, pridnji i stražnji drek, ždripčanjike, livče, patoš i rude. Metalne okove i metalne dilove pravili su kovači. Kolari su pravili i karuce, haptike, koje su se koristile u svečanim prilikama, za svatove i slično. Laka „federeška" kola su pravili za pijacu - voće nosit.
Osim seljački kola su pravili i tragače i „tralje". Tragače su se u ono vrime koristile za razne potribe u domaćinstvu, ko staje prevoz manjeg tereta na manju razdaljinu (recimo na pijacu, jel krupit kukuruze...). I nosač je koristio. Na tragaču se guralo i đubre iz košare ispod josaga. Danas više nema ni seljački kola, ni tragača, a ni kolara i bognara. Ni tralje (talicska) se ne upotribljavaju kod zidanja kuće.
Bili su to majstori za izradu sersama za konje. U ono vrime još nije bilo tolika kamiona i traktora. Svi poslovi privoza, oranja, sijanja i ostali poljoprivredni radovi obavljali su se konjima, pa je bila velika potražnja za ovim majstorima. Oni su od kože pravili amove, oglavnike, ogrnala, kajase, kandžije. Jednom riči, opremu za konje, kako radne, tako i paradne.
Napritkom tehnike sve je manje konja, a samim tim i sarači su nestali. Još se samo ritko di mož nać koji stari sarač, koji pravi, popravi amove. Mladi za taj zanat nisu zainteresovani.
Ko i danas, ciglja se uvik pekla od čerpića. Samo su se kadgod čerpići pravili ručno, a danas mašinski. Ljudi i žene koji su pravili valjke, zvali su se „kubikaši", „cigljanke". Žuta zemlja se kopala u samoj cigljani i lotrama, traljama (taličke) dovozila do mista di su se pravili valjci. Tu se pravilo blato u koje se misala i krupna pleva i od te mase su u kalupima pravili čerpiće. Oni su se morali i „štrocati", tj. privrćati, da njim se i druga strana dobro osuši. Valjci su se slagali u nadstrišnice da u slučaju kiše ne pokisnu. Ono što se peklo u cigljani nisu misali plive.
I za ovaj zanat nije tribala škula ni kaka nauka. Bile su grupe od obično 5-6 ljudi, koji su išli i pravili kuće od nabijanice, neki su to pravili u mobi. Imali su dugačke dračove stupove, koji su se ukopali u zemlju a izmeđ stupova su se postavljale daske i vezale za stupove. Zemlja se kopala na placu, na međi. Maljevima se nabijala iznad dasaka. Do cokne se zidalo od cigalja, a dalje od zemlje. Najčešće tu nije bilo nikake izolacije. Većina, odnosno najveći dio naši stari kuća pravljena je od nabijanice, manje čerpićama. To su bile kuće sa najboljom toplotnom izolacijom; zimi su se lako zagrijale, jel su zidovi bili oko 50-80 cm debeli, a liti je u njima bila najbolja ladovina. A kad je i tesar majstor opravio krovište, odma su pokrili trskom. Tako je došo red i na plafon od „vikle" između tavanični greda. A na tavanu su na to metili trske i blata i to su podmazali.
Moram spomenuti da su odma sazidali i peć (banja) u stražnju sobu, šta se ložilo iz kujne. U peći su i kuvali u zemljanim loncu ne samo pekli kolače. Kod Bunjevaca je karakteristično da na veče svečanosti u peći peču na sadžaku „prisnac". (Kolač sa slanim sirom, od otezanog tista.) Za ogriv su koristili sitno granje, loze od vinograda, čutke, ogrizne od kukuružnjaka (kuružna). Kako su pravili „viklu": pravilo se blato u koje se mišalo ječmana slama i od te mase su pleli uže koje su namotali na tačke od bagremovine.
U ono vrime u gradovima ljudi su se bavili i čistoćom cipela, i bili su i nosači. Ne znam, jel je to zanat. Oskuda je bila na nji i u gradu Baje na obali Sugovice prid hotelom „Nemzeti". To je na trgu Sv. Trojstva, di je bila autobuska, taksijska i fijakerska stanica. Sad moram spominit daje taj trg kockasti kaldrum, kojem nema para u ciloj našoj državi. Kadgod su tu držali sridom i subotom pijacu. Taj trg su naši vridni dolnjogardski (homok és szállásváros) Bunjevci izgradili. Kaldrumdžija je bio priznat i težak zanat. Danas ji nema više.
U ono vrime osim strogog centra i nikoliko ulica okolo, sve ostalo je bilo neasfaltirano. Kad su ljudi dolazili u grad, cipele, jel čizme, bile su njim dobro ukaljene blatom a liti prašinom. A takom obućom bilo je sramota šetat gradom i korzovom, jel odlazit u Gradksu kuću il u dućane, naročito ne u kafanu. Zato su postojali čistači cipela.
Ovi su majstori imali pokretni drveni pult, sa dve držača za noge, a u njemu su bile kefe i boksa za cipele. Na te držače za noge mušterije su metili nogu da bi majstor mogo očistit cipele. Za to vrime mušterija je mogo da čita novine.
Dok još nije bilo taksija, poso prevoza robe obavljali su nosači. Nji je bilo u Baji na željezničkoj - „ajzibanskoj" - stanici i na trgu Sv. Trojstva. Oni su nosili uniformu, a na kapama su imali i brojeve. Dežurali su danjom-noćom. Kad voz ili autobus stigne oma su od putnika uzimali kufere i privozili na dogovoreno misto, obično do kuće. Neki su imali i tragače. Nosači su sačekivali i poznate žene - „kofe", koje su dolazile iz okolni sela sa svojom robom (mlikom, voćem) - i svoju uslugu naplaćivali po kotarici.
Na kraju, naveo bi još nike zanate onog vrimena - prija drugog svitskog rata - ko šta su: kaldrumdžijci, konopari, bačvari, mrtvačkisandukčari, šeširdžije, čarapari, čizmari, papučoši (papučari), obućari - „šusteri". No, nema ni „berbera", koji su išli svojim sandučićom na poziv u kuće. Ima još mista tu i tamo ovi zanati još mož da se i nađu, al u vrlo malom broju, rade se u glavnom u kućnoj radinosti i skoro su u izumiranju. Industrijalizacija i mehanizacija učinila su svoje i doprineli da oni u većini potpuno izumru.
Usluge više nisu tamo di su kadgod bile. Ko želi da pruži kaku uslugu u radu, taj to objavi priko televizije, radije - u reklamama -, da svoj broj telefona i kome je potribna njegova usluga, nazove ga i ugovori posao. A danas, to se već može i na internet! Jel je ko bio mislio prija šezdeset godina, šta će donet civilizacija?!
A szerző csokorba gyűjtötte különös tekintettel szülőfalujában szerzett adatairaépítve az Észak-Bácska falvaiból napjainkra eltűnt, megszűnt kismesterségeket, melyek egykoron nélkülözhetetlenek voltak a falusi ember életében. Ilyenek voltak a térségben: a falukba járt vándorköszörűs, drótos, esernyőjavító, gyékény- és rongyszőnyegárus házaló. A szappanfőzők, kéménykészítők és káposztaszeletelők. Ezek eszközeit s munkafázisait szemléletesen írta le a szerző, bemutatta működésüket, jellemzőit. Egyesek szezonális időszakára utal, mely magával vonta a társas összejövetelt. A paraszti gazdaság nélkülözhetetlen mestersége volt a bognár, szíjgyártó, nádfedő, vályogvető... foglalkozás, iparos munka. Várossal kapcsolatba hozható a hordár, cipőtisztító, fagylaltot árusító szakma is...
 |
 |
 |
|
|