|
|
U studiju „majkina kuhinja pod odžakom" puno recepta sam opiso. Naši su jili jednostavno, kako su i živili. Detaljnije sam opiso i svečani jelovnik za najveće svece „kršćanske svetkovine" BOŽICA, USKRSA, DOVA. Tih dana svako jilo ima svoj značaj i svoj red, kad se jide. Još sam uključio tu svinjokolj, dužijance, ženidbu-svatove, prela... A sad mislim drugom redom spomeniti od oni uz koljevku (ljulju) pa sve do ukopa. Sve su to običaji koji su vezani uz naše selo, salaše i imaju veze sa gastronomijom (kulturno jidenje, hranjenje, itd.) U pokladna doba održavale su se i skromnije zabave, ali i te su praćene glazbom, tamburašima. A korizmeni običaji od čiste sride pa do mladog Uskrsa u znaku posti i uzdržavanja od bučni zabava.
Valja znati do osim glavni običaja ima i taki svečani dani koji su utkani u poslindanski običaja. Takvi su u našim selu: BABINE
Kada su novorođenče nosili na krštenje, tog dana kuma koja je nosila novorođenče i roditelje je pozvala na svečanu užinu (obed). Krštena kuma je tri dana nosila babine. Kumovanje je bilo uzajamno. Šta su nosili jisti, to nije bilo određeno, ni jilo ni piće. Svaki je odlučio prema svojim mogućnostima. Svakako bilo je to od svečanosti daleko više. Svečana užina je mogla biti od više jila. Jelovnik prvog dana: Zlatna, mesna čorba (juha) s kockastim tistom, uz meso od morkače. Uz kuvano meso pripado je niki sos. A zatim pečena patka il pile s pečenim krumpirom s bilim kruvom. Taj dan nije izosto ni sirom prisnac, pa sitni kolači (linzer, krempita) i na kraju torta. Uz jilo se servirala rakija i vino, kako se već našlo. Drugi danje sličan bio prvom, ali onda se kuvo paprikaš i peko se pleteni kolač i kolumići. Treći dan isto liči na prvi dan, al mož izostati teletina sa više varjanti. Tad ni pečeni listići nisu izostali. Babine se nosilo u košarici pokrivenim ćilimom. Toliko se nosilo, da čila obitelj više dani ima što jisti. Posli kume, bliža rodbina nosi babine još 8-10 dani.
To je završni čin sahrane, kada se prisutni ugoste. Posli ukopa obično biva užina il večera. Priča se i divani da su nekad davno na ulazu
groblja ugostili prosjake. Na posušama se u jedan pladanj (tanjir) stavilo soli i kruva. To je običaj za dušu priminuloga, simboličan. Za ovu priliku kuva se ovčiji paprikaš, a kuva ga ista osoba kao i na svadbama. Žene iz rodbine peču na masti bukvice (fanke), nude posli paprikaša.
Ovom prilikom za stolom sidi rodbina, barjaktari i oni, koji su nosili mrtvaca, komšije, prijatelji... Sve se to počne tiho, mirno, diskretno. Ali kasnije, pod učinkom rakije i vina došle su na red i vesele pisme. Kad to vidi iz obitelji stariji neko, zafalio bi se na prisustvu i pridložio da se iđe doma.
Ako je od mlađi divojaka il momka umrla osoba, u groblje su ji tamburaši pratili...
Kadgod davno, kada su još žene oplakivale rodbinu, starije žene posli večere odu mrču u kuću i molile se i pivale svete pisme. Muškarci se obično odvoje u drugu sobu, di se razgovaraju, kartaju i vina piju. Međuvrimeno su jili kolače, kolumiće, paretke... što je rodbina ispekla i donela. Od tog još prija, za vrime čuvanju mrtvaca, oko ponoći jili kuvanu šunku sa pletenim kolačem. Bilo di su pekli i gužvače: sirom, makom i orasima. Tako se sićaju današnji stari.
To je katolički crkveni blagdan za koji se staro i mlado već danima unaprid priprema. Posvećenje crkve upriličeno je u znaku Preobraženja Gospojina. Taj je svetac crkve prikazan - oslikovan na velikoj oltarnoj slici. Tog dana najvažnije je veselje! Na proštenje nema sirošneg čovika! Gosti iz obližnji naselja stižu već na doručak (fruštuk), di ji čeka janjeći paprikaš. Posli toga zajedno su išli na veliku misu. Posita crkvi karakterizira osićaj zajedništva. Tako je vira bogat izvor duhovnog bitisanja za narod. Posli mise obilazili su šatre, a muška čeljad bi u mijanu svratila na „kapljicu". U podne je bogat jelovnik za užinu. Sve je svečano i birano: čorba (juha) je svakako od kokoške, ali na boljim mistima od facana ili morkače. Kuvano meso u juhi s umakom dođe na astal. Telećji paprikaš sa rižom, pečeno praseće i ćureće meso slidi. Kolači: slastice, gorablice, pusedle, krempite i nike nove vrste, na kraju torta i prisnac. Završetak je dunc i lubenice. Vino je uvik na astalu. Posli užina se odlazilo zajedno, muški u mijanu, a ženska čeljad ponovo oko šatra. Muški su proveli sa kuglanjem i kartanjem.
Gosti su nekako prid veče odlazili svojim kućama -jel tribajosag naranit. Navečer slidi ples u kulturnim domu za mlade, kadgod uz pratnju tamburaša - već odavno ji nema. Mladi su i stari i drugi dan ostali zajedno na igranci.
Obično na dan MIHOLJA POČINJE, KAD ORASI ZRIJU: Ovom prilikom ljudi rado pomažu jedno drugim (žene zajedno sa muškarcima), u „mobi", dakle društvenim radom. Berači su bili uvik veseli. Kod Bunjevaca je bilo običaj, da se za ovu priliku - obično za večerom kod kuće - kuvao ovčiji paprikaš il pivčiji. I pudara su pozvali na večeru.
Doručak i ručak je bio na mistu u vinogradu sideći na zemlji na pokrovcu. Ni ne sićam se već šta je sve bilo na „zemaljskim astalu". To je cigurno, da bez rakije ni se počela berba, tu je bilo i vino i to još staro. Kulen, gužvanjak, divenice, slanina, jedno pored drugog. I šunke je bilo i to još kuvane, bilo je tu i jakog sira, šajta, pekmeza, kiselosti, zelene paprike... Večera se u kotliću kuvala. Pored paprikaša uveče je bilo i uzdignuto tisto-gužvača sirom, makom i sa orasima i dunca. Posli večere nisu žurili doma, već su zapivali one stare pisme, bećarce i pijuckali na do kasno u noći, jer sutradan se nastavila berba. U Čavolju nije bila taka kuća, koja ne bi imala vinograd!
Isto igraju značajnu ulogu u krugu obitelji, rodbine, komšije i poznanici. To je lip drevni običaj. Veselje - slavljenje - se održalo navečer uoči imendana. Slavlje je povezano sa zdravicama - izabrani u ruci drži lipu crvenu jabuku u koju su zaboli ružmarin, na njim nekoliko cigara. Dobar imendan nije proso bez tamburaša. Gostoprimstvo je bilo bogato. Domaćin je sa otvoritom kapijom čeko goste, koji su dolazili brez poziva. Kršna i krizmana kuma i kum su imali privilegiju kod svečanog stola (astala). A na stolu rakija, vino više vrsti, oraha, jabuka, pečene bundeve i druga voća i neki kolača (pogačica, oraščići, kolumići...). Dobar je onaj imendan, kad su tamo i tamburaši. Pošto je moj baćo MARTIN, bio u selu dobro poznat, svake godine su ga počastili tamburaši, što smo i mi dica uživali. I moj imendan MIHOLJE se slično slavilo. Kad su stigli tamburaši, ponovo je mama servirala nova jila: prvo pečenje guske, hladno, šunke, slanine i divenice, kulen... Sve češće dižu se i čaše, dođe do pivanja i igranke. Bunjevci su ljubitelji dobri vina, a sačuvali su do dana stari običaj, „trojanice". I posli tog u redu je bilo na kraju kolo, vilo se čak do sitni sati.
Gastronomstvo nije nepoznato u bunjevačkoj kujni. Nije briga o kulturnom ranjenju... Više vrsta svečani stol poznamo i daleko više do „lukulske gozbe". Znamo kako triba poslužiti i biračke goste. Ima, ko neće biti zadovoljan sa gostoprimstvom. Nije mu svejedno što troši, jide i pije „on je gost", izbirljivi gost.
Važno je kad čekamo goste, kako ćemo postavljati astal, poslužiti jilo, ima zar i niki navika? To je umitnost postavljanja.
Danas u te stvari pomaže i televizijski ekran: Šou kuvanje, foodoorno, kao poslovna grana, kuvar knjige... Uvik je više i više specijalista kuvara i kuvarice, koji su sposobni sve šta se tiče gastronomije. To nije neka moda, to je potriba!
Bunjevci su običaje ljubomorno čuvali tijekom vika ko potvrdu svoje narodne osobnosti i posebnosti, jer je utkan njev život više vika povijest svjetonazor, vredvranje i razlučivanje pravde i istine, dobrote i zloće, radosti, tuge, radosti radne zabave. Svi u obitelji običaje drže pravilama svojeg života. Triba pripominuti da u održavanju običaja ima stanoviti različitosti između bunjevački naselja. Za radost uvik malo vrimena imamo, ali zadovolja na svoj način iskreno, srdačno, ponekad priko okvira svoje mirnoće, no nikad bez ponosa.
Dosad navedeno ima za cilj za bolje upoznavanje nas i upoznavanje sebe sami. Sićamo se i prisićamo! Žive podsićamo na njevu obavezu: čuvati i obogaćivat dok se mož, nasleđe umrli, baštinu predaka: ričima pisnika: „...to je naša misija. Malo pognuti glavu, ali srce, srce gore, prijatelju moj!"
Koga u svezi s naznačenom temom zanimaju detalji, preporučam svoju studiju „Vjerovanje bačkih Bunjevaca" iz knjige „s one strane Dunava i one strane Tise", objavljene 1955. g. Kecskemét. Studiju sam pročito na međunarodnoj etnološkoj konferenciji u gradu Baja.
|
|