|
|
... U ono doba sačuvan je bunjevački običaj da se udatim ženama isprid imena dodaje „snaš". Veći dio njezinog života pripado je prošlom viku. U njim je provela ditinjstvo, mladost, najlipče godine života. Brižna, vridna i radna žena koja je bila čuvar i podupirač kućnog siiniena, a uvik u seni domaćina, gazde kuće. Zaslužuje veliku zafalnost i poštivanje.
Mišljenje je u ono doba da su velike škule za mušku dicu, a žene, škulovane jel neškulovane, potribnije su kod kuće da vode brigu za odranjivanje svoje diče. Zanat je zato dobila ko šnajderka. Ima u životu ko i svi drugi i teški dana!
Bila je u mladosti zdravo lipa. Godine su zato učinile svoje, nji privarit ni zaobić ne mož. Vesele krupne oči, kada je bolest stigla, izgubile su mladalački sjaj, pa i tuga koja se povrimeno u nji uvuče, čini se daje u krupnim očima bila veća. Crnu kosu prošarale su side vlasi, ramena su joj malko povijena bila, tilo i glavu je uspravno držala dosmrti. Niše lako dala iako je zadnji godina mnogo bila u bolnici (špitalju).
Žena, nalik moje rođene mame je sve manje, vrime „s one strane mrginja" očlo je s njevim odlaskom u zaborav. Nostalgijom mislimo na prošlost, a izmed nji je nevidljiva, tanka nit, mrginj koji dili.
Točkovi života idu naprid i to je dobro, pa kad je ljudima olakšan poso, misle bi da imadu više slobodnog vrimena. Al nije tako, svi jure, žure, vazdan imadu niki obveza, ni za šta nemaju kada. Mama je uvik protestirala, da dođu unučad nakratko i već žuru natrag. Džepnim telefonom nađu ji di god bili i uvik je ništa hitno. Ne svaćaju, da ne želim samo da ji čujem, već i da ji vidim. U naše doba mi smo naše stare često potražili i gostili se kod nji. Danas se sve prominilo iz temelja i ništa nije ko kadgod.
Sa baćom su zajedno proveli 63 godine, slagali se, radovali životu, dilili tugu, kad naiđe. Sahrana je bila na bunjevačkom jeziku, poduše smo kod nas obavili. „Navik živi, ko zgine pošteno!"
Baš kada smo sa mamom razgovarali, iznenadila nas moja mila i jedina sestrica Janja - deset godina mlada od mene - udata za Bunjevca u grad Baja.
Mama se poraduje dolaskom i kaže da je još zajedno poslušamo. U starosti svakim danom se bliži smrt. Niko nije u stanju da prekine stazu koja grobu vodi. Niko je ne oglasi. Njezina je želja da i posle njezine smrti da se volimo i porodično sastajemo olakšava dušu.
Pojačava uvirenost da će napisano neko i nekad pročitati. Zapisano ostaje. „Sve značajno napiši, ustrebaće nekome kasnije, kao hrana ili džebhana! Samo zapisano ima nade da će potrajati." (Derviš Šušić). Donese njezin notes i kao savet pročita nam što je u jednoj novini čitala šta je Ljubica posestrica donela iz Subotice. Ovako glasi: „Još se sićam, kad sam bila mala, moja mi je nana vako divanila: Rasti, čedo, svake nane diko, ne daj dušu da ti dira niko, budi ono, stoje nana tvoja, bićeš srićna lipotice moja. Još si mala, pa ne umiš bol života da razumiš. Nikad nemoj zaboravit šta si, u životu nemoj nikad pogazit svu našu lipotu. U životu nemoj zaboravit naše običaje, jer oni traju sve dok ovaj svit traje. Lipe pisme bunjevačke i čizme kad zaškripe momačke, kad naš momak šešir malko nakrivi, svi će znati da Bunjevac živi, sa salaša kad aptike krenu, kad zaržu vranci i zaškripe lanci, to se dika sad kod cura sprema, od te slike lipče pisme nema, tako j' bilo kad je moja nana bila mlada, ona stara a ja gledam sada. Ritko j' čuti vrance i lance momka sa salaša u čizmama što kadgod boksala nana naša. Ne znam šta se to u svitu tilo, jedno mi je jasno, u nanino vrime lipče nam je bilo." (M. S.)
*Moje sićanje dopunjuje opis „Razgovor sa mamom" pojaven u časopisu >Pogledi< 2002/1 br. Sadasa pišem onome staje onda izostalo.
A falusi asszonysorsról, édesanyám életéről kezdeményeztem beszélgetést. 0 akkor volt annyi idős, mint én most, 80 éves. Messzire jutottunk a kezdeti kérdésektől a férjhezmenésétől az idős korig. Édesapám az édesanyánk varrónői munkáját nem értékelte annyira, mint a földmüvelés munkáját. Ebben több jövedelmet vélt felismerni a gyarapodás céljából. Kommendálásra kerültek egybe, nem szerelemből. Szerelemről sosem beszéltek, mindig csak a munkáról, a gyermeknevelésről. Szép asszony volt az anyánk, de az apánk sohasem mondta ezt ki. Nagyon szorgalmas parasztember volt az apánk, aki 90. életévéig egészséges volt.
Beszélgetésünkbe húgom is bekapcsolódott, így édesanyánktól együtt kaptunk hasznos útravaló tanácsot. Nehéz élete van a parasztnak!
 |
 |
 |
 |
 |
|
|