|
|
ZA ŽIVOT I TRADICIJU BUNJEVACA VEZAN JE I OBIČAJ BERBE GROŽĐA: PRVI ZASAĐENI VINOGRADI U NAŠOJ REGIJI POJAVLJUJU SE POSLI PROGONA TURAKA. PISKOVITO TLE DAVALO JE MOGUĆNOST ZA UZGAJANJE VINOGRADA. BUNJEVCI UZGAJAJU LOZU NAŠKI, „GRČKI NAČIN".
Hrvati su, napustivši svoju domovinu, iz svoji čuveni vinogradski krajeva poneli sa sobom u nepoznat svit, razne sorte vinove loze. Zahvaljujući svom maru, trudu i naporima, postali su poznati i čuveni uzgajivači vinove loze u novoj domovini.
U Čavolju ne možeš ni zamislit Bunjevca da je brez vinograda! Ima ko i dva, tri ima. Kadgod su vinogradi bili oko sela, a sad već davno piskovitim tlu izvan sela oko 5 km-ra oko „Božji leđa" i Vodice. Vinograd ima i onaj, ko ni jedno guvno nema, bezzemljaš. U vinogradu poslovi se počnu na proliće oko Đurđeva - početak vegetacijske godine - i radilo se od sunčanog ishoda do zahoda čile godine, izuzev blagdana.
Prema sudionicima razlikujemo izričito muške, ženske ili divojačke, odnosno mišovite radove (Npr.: berba, komesanje kukuruza, svinjokolja...) Zajednički radovi (moba) odnose se na gospodarski život, a karakterizira ji pripremni, proizvodni karakter i ubiranje ljetina. Sudionici mobe obično su rođaci, kumovi, susjedi i dobri poznanici. Od karaktera poslova ovisi sastav sudionika. Mobari se tijekom posla zabavljaju, razgovaraju, izvode šale, postavljaju zagonetke, kazuju pripovitke, skupno pivaju...
Ovog lita se ne mož kazat, da vrime nije dobro poslužilo za one, što su očli na litovanje. Ovi, što nisu, mogli su se lipo sunčat i kod kuće i to još na svom kostu, a nisu se morali ni zdravo štrapacirat. Ne kažu zabadavad, da je svudan lipo, a kod kuće najlipče. Za drugdi baš zdravo ne dovaća u te godine. Ako ću pošteno, uvik sam najvećma volijo ono Miholjsko lito. Sunce još lipo grije leđa, noćom se mož dobro spavat, a i komaraca je dobrim manje. Ako ćete mene pitat, to mije najlipče u godini, samo šta kratko traje. Al uvik je malo onog stoje lipo.
Ovo, što su sadili kuruz, njima je sad jedno oko na njivi a drugo u nebu, samo da ne udari kaki led jel ode hasna. Koliko se ja sićam, u ovo doba je najlipče bilo u vinogradu.
Jedno jutro, malo ranije: - Sine, jesi li ružno sanjao? Zabrinuto me upita mama moja, budeći me. Otežem se i kažem: Nisam sanjo, hvala što ste me probudili. - Hajde ustani, umi se, krenite se s baćom na kolima u vinograd-stari. Znaš da voli s tobom raditi! Učitelj sam već bio, ali brez posla, to jest, brez imenovanja. Pomagao sam roditeljima u paorskim poslovima. Kaže mama: Triba još jedared ožuljat - šerovat -vinograd, a već je „sveta Klara grožđe šara", pa će unučadima iz vinograda doneti i ranog voća i ranog grožđa, da se oslade i da znaju koje je doba godine. Za frtalj sati smo stigli do vinograda. Baćo voli tirat u kas. Kod njeg konji uvik kasaju. Ljubav prema konjima na ovim bačkim prostorima je tradicionalna. Ljubav je to prema ovoj plemenitoj, pametnoj životinji. Ispregnemo konje i odvedemo u mali košaru kod kolibe. Skinem s kola torbu i unesem u kolibu na krevetac, isto i čoboljicu sa vinom. Metnem u kabo i spustim u kopani bunar, da se lađi. Škripi đerma. Vidi to pudar bać Pere. Glasno pozdravi: „Faljen Isus, gazda Marcika! Jelstel stigli?" -Uvik Isus faljen bio, Pere! Pa imal kake štete?" I sami vidite, da nema ni tragova, a kamoli kradljivaca. Od mene se lopovi boju. Baćo ga nudi vinom. Dade se malo nudit, al zato poteže dobro! Naši vridni ljudi zaslužuju dobru kapljicu. I moj baćo je svako jutro jednu malu fićoku rakije popio, ponekad i uveče pre spavanja. Priko dana je samo vina pio. Pijanog ga nikad nisam vidio. Živio je do 90. godine života. Davno dobijenoj kilu potpasač nije već pomogao. Lice mu je brez bora bilo još i na čelu. Zdrav, crvenim licem je umro u starosti! Njegov životopis sam snimio na četri magnetofonske trake. To bi još volio opisat. Ni sam ne znam, koliko vrimena još imam...
Kolibe su pravili brez temelja od „nabijanica", načinom s trsčanim krovom, kasnije cripom. Kolibe nisu bile stalno boravište već privremena staništa (prinoćište). Soba - komarica - za alate, košarica (štala) i skladište - „s hajzlika" (klozet). Nema tamo nikakvog luksuza, ni konfora.
Zdravo lip poso smo počeli. Dobro žuljat (šerovat) si moro da te ne prdači komšiluk, a onaj drugi poso ko što je rizanje vitica i podvezivanje vinograda, to je bilo časkom. U vinogradu se radilo priko čile godine, drži se stare nam poslovice: „Vinograd ne traži molitve, nego motike". Sa motikom su se kadgod mirili vinogradi. Današnji način života se prominio, njime i stari običaji. Moj baćo je bio pravi rabadžija! Od svoje zarade (ris), već kao momak, kupio je jedan lanac vinograda. U našoj rodbini svi su imali vinograde i kolibe. Mi smo tri imali i jednu kolibu u starim vinogradima, kod Vodica i na vodenoj strani. Mi smo imali i voćnjak i šumicu.
Sa nostalgijom se sićam, da ta mala šumica pored vinograda je najlipča na granici menjanja godišnji doba, tada se sve moguće boje izmišaju čineći poseban doživljaj i ugođaj, a u čoviku se ti dana radi neka vrsta napetosti, puna nade i nestrpljivog iščekivanja. Priroda se menja prid očima!
Mnoge poslovice sam čuo od bace, jel pored šerovanja stalno smo divanili. Tema je bilo dosta. Njegov životni put može bit putokaz i za današnja vrimena. Kaže on: „Slogom rastu male stvari, a nesloga sve pokvari" - „Lakše je pasti nego ustati!", „Bože, daj života i zdravlja, sve drugo ćemo sami zaraditi." „Dobro planiranje je pola uspeha u poslu, jer se ne troše uzaludne snage i materijali!" Ko da ga sad vidim prid očima: jedva je „štrapo" (prsko) lugoš sa modrim kamenom, važno mu bilo, da oma opere mašinu. Posle pranja piskom je ožujo, a na kraju namazo s kožom od slanine, da od sramote ne pozeleni.
Da bi znao, kad je podne u vinogradima, nije tribo ni sat. Podne u vinogradu se ositijo, vidijo brez gledanja, čuvo si ga a da se baš ništa nije čulo. Ako si se zateko izvan ladovine, znavo si daje podne, jel si bio samo tačka u brazdi, i čokoti su bile sitne tačkice, brez senki. Zega je legla pod voćkama, pa se čini, da su grane od nje, a ne od roda, otežale, a da će od te vrline sve što je u podne u vionogradu, kogod što bi se osićo čovik, da je sam na svitu. A opet, sve je zujilo, gibalo se, čarljijalo, nemušto šapćalo. Pa se onda i bumbar čuje, ko kaka fabrička sirena, debele zelene muve zunzare i vilinski konjići, sve ti ličili na bučne krilatice, di koja čela, zolja, sve to divani ako znaš slušat. Samo se ševa u podne ne glasa, ni pripelica ne proliće. Podne je i sve stoji ko na kakoj slici, staroj i zaboravljenoj. Sto dulje miluješ ladnjikav pisak, ako si prstima dublje ukopo, jel da ga blago zavaćaš odozgo, ko laki pra od sunca puštaš, polako da ti ističe med prstima. Da glediš, što duže, digod mož, da gledaš kako is korena vridno i strpljivo mravi štogod važno kotrljaju. Nosi moj baćo torbu iz kolibe pa ćemo pod drvetom da užinamo. Posli užine, baćo će u kolibu, a ja osto ispod drveta. Vitra ni daška. Ko da ti se na oči navlači nika koprena ko magiina kaka što će te odvuć u slatku drimež, u dubine brez dola, u ništa, kad se ni ne sanja, samo slutiš, da ti je tilo tu na pisku, pod voćkom, pod rojom mušica i vilinski konjića, i zunzara i zolja, pod bubamarom na prstima i pod šeširom, beskrajnim, nebeskim. Ništa te više na ovom svitu ne dotiče, nisi više tu di si, i sam si oblak, maglina. Nalegli smo se, ruke ti pod glavom. Pa glediš samo u nebo. Drimaš kad-kad, pogledaš oko sebe na grozdove. Vidim, ide moj baćo iz kolibe, pa već viče: „Derane, kudan si, ajmo još ovo malo poradit, što smo naumili" -pa moramo još i razgledati šta ćemo nosit kući za okusku („kóstoló"). Sva čarolija ostane digod pod bremenitim granama voćaka sad ti pamet na sasvim drugoj strani i to više nije podne u vinogradu. Podne u vinogradu ko da nikad nije bilo, ko da ga nikad nisi ni doživijo, a maloprije još bilo tu, nadovat zbilje, ko će ga znat...
Zrija na sve strane, jideš od svačeg pomalo, dospilo već i rano grožđe, a sve ti je najednom mistu, nako ekološki - otareš brisku o musave flundre i fala Bogu, ništa ti ne fali. Neke jabuke i kruške su već dobre i slatke. Baćo šacuje kaka će bit kevidinka, rano grožđe je samo za dicu i stare. Kevidinku voli najbolje, to je prava sorta za vino paoru, ima još i od starog. Iz podruma voli sav u znoju čim budemo kod kuće. Gustira, pa će sebi u brk:"nije rđavo, samo da ostane." Već sad misli na berbu, a to i kaže. Obično je berba uvik u jeseni.
Stariji se još, virovatno, sićaju čuvara vinograda, „pudara", kojeg su vlasnici vinograda zapošljavali na svome imanju. Čuvar, ili kako su ga još nazivali, „subaša", počev od zrijanja pa sve do berbe pazio je da u vinograd ne zaluta ni ptica ni čovik.
Poljske puteve - članove - su podilili među sobom. Na jedan član su dvi osobe pazile. Svega je bilo oko 10 pudara. Čuvari vinograda su se pomoću škrebetaljke, biča, karbinet puške i kerići pomoći lakše branili. Vlasnici su lipo ograbljano poravnjeno ostavili vinograde. Dešavalo se zato, da je seoski „birov" imo posla s lopovima. Pudari su bili obično stariji ljudi, oko šezdeset i prebivali su u svojoj ili iznajmljenoj kolibi. Sami su se izdržavali, kuvali su i odgajali perad. Noćom se perad popela na tavančic, čuvajuć se od lisice. Kruh i ostale namirnice su im krajem tjedna iznosile žene ili neki drugi član obitelji. Pišice je tribalo dosta, jer je dalek vinograd od sela. U Čavolju nisu bile česte tuče leda. Običaj je bio kod nas, da su obitelji na Cvitnu nedilju na svaki kraj vinograda zaboli jednu „cicamacu". I na druge zemlje su nosili. Virovanja vezana uz vinogradarstvo su bila vezana tako reći uz svaki radni proces. Područje je bilo slobodno samo onda kada je već bio poznat dan berbe. Pudare su gazde žitom platili.
Prija berbe domaćin pripravlja burad, preš, trvaču, košarove, kablove, „putony" za grožđe. Burad su morala bit čista i anšlogovana.'
Podrum se spremo na vrime, muška čeljad iz familije, s tavana jake vrengije, pa izvlače burad u avliju. Tu se ispiraju sa tusta vode. I spolja se dobro ošikare. Dotegnu se obruči i namazu crvenom farbom. Potim dolazi anšlagovanje. Znači, uzet jednu sumpurnu traku, čiji je jedan kraj zakačen žicom, sumpor se zapali i tako spusti u bure nuz začep. Kad sumpor izgori, to je znak, da je bure anšlagovano jel očistajalosti. Posli toga burad se vraća natrag u podrum.
Dospiju već i kuruzi, pa ima i ljuškure, koliko oćeš. Vinograd su znali brat i po dva tri dana, zavisi koliko ih bilo i od ureda grožđa.
Kada dođe vrime berbe - naprkos maglovitim zorama - ljudi s osmihom na licu, radnosni i razdragani polaze da oberu plod cilogodišnjeg rada. Berba obično počinje na dan Miholja kad orasi zriju. Nekada je početak berbe oglasivala velika pucnjava. Ovom prilikom ljudi rado pomažu jedno drugom (žene zajedno s muškarcima), pa se jedan vinograd obrao za dan-dva.Berači su kadkod i spavali u vinogradu. To je i za dicu bio praznik, jer su ona uživala o tome da se u otvorenim ardovima voze poljskim putevima do mista berbe. Nekada je škulska nastava za vrime berbe grožđa pauzirala. Bilo je i takvi godina, kada je berba izostala jer je filoksera uništila grožđe. Nekada se sa površine od jednog hektara dobivalo 30-35 hl. vina, danas pak dvostruko.
Kad se skupila moba (običaj kod Bunjevaca, pomoć u većim poslovima) prvo se doručkovalo. Uz dobre zalogaje doručka (fruštuka), gde se nudilo slanine, kuvane šunke, divenice, jak sir, kulen, koje se čuvalo baš za berbu, sve se to zalivalo dobrom vinskom kapljicom, a bilo je i rakije. Već su spominjali da se za ovu priliku - obično za večeru - kod Bunjevaca kuvo ovčiji paprikaš. Posli doručka krećalo se u redove. Svaki mobaš je imo košarić il kablić u koje je brao grožđe. Grozdovi su se odsicali bricom jel nožićem sa specijalno zaobljenim vrvom. Svaki drugi jel treći red je bio za ostavljanje lipog grozda i „evenke". - Evenka je niz od dva-tri zdrava, jedra i neoštećena grozda odsičena zajedno s lozom: Od toga su oni koji su došli u mobu, nosili svojim kućama, a domaćin je preosatale grozdove povezivo na jednu batinu i tako ji obisio na tavan ili u komoru. Kako su se punili sudovi grožđem, muškarci su nosili na ramenu, u „puttonyu" do kola na kojima su već stala otvorena burad (ardovi). Čim se ispunio jedan teret, oma su nosili kući ili na salaš, tamo di je bio podrum. Praznu burad bi donosili natrag u vinograd. Digod prid veče po svršetku berbe moba se vraćala kući. Svi su bili veseli i radosni, a najsritnii je bio domaćin. Večera je bila obilna. Ako nije bio paprikaš u kotliću, onda je bila fina čorba, meso od pileži, a znalo se nać na astalu i pečeno prase. U dobrom raspoloženju poso se nastavijo dalje. Nekada su grožđe gazili u vrećama (džaku) a kasnije u kadama. Danas grožđe gruvaju mujalom, a potom ga melju. Do 1930-ih godina se po selu išlo knečerom (preša) na dva točka. Od koma i spadate šljive, briske se još i danas zimi peče rakija i odlična komovica, ne baš skromnih maligana. Tribalo je trvačom izmuljati grozde. Trvača je bila od drveta, imala je svoje postolje, koje se mećalo na bure. Iztrveno grozde je padalo u veliku kadu oko 10 hekti. Posli trvenja, grozde su vadili kablom i mećali u preš. Preš je služio za još jedan proces, da bi se došlo do pravog čistog mušta. Preš je okruglog oblika s gvozdenim postoljem na tri noge i s obaveznim odlivom za vino. Moj baćo nikad nije dodavo šećera „neka bude manje i slabije, kako ga Bog stvorio". Ispod preša je podmećo fertalj (14 1.) sa kojim se nosilo u podrum, u burad se izlilo. U buradima je dolazilo do vrenja, ako je bilo vruće vrime, ono je pogodovalo bržem vrenju. Bunjevci zovu „rampaš" ili „murcika". Zanimljiviji radni proces je, virovatno, odlivanje, jer je gazda znatiželjan kakogje kvaliteta mošt. U državnim podrumima je sve mehanizirano, danas i kod više privatnika isto tako! Sve se promenilo i na trgovičnom području!
Kad se prvi put odlije mlado vino, u buradima ostaje talog. Vino se često odlivalo da ne bi došlo do strižavosti (plisna). Ako je u buretu vino bilo već pri kraju, znala se uvatit bila striž. U to vrime vino se iz bureta vuklo teglicom. Teglica je osušena bundeva čiji je dolnji oblik okrugo a gornji dugačak i izbušen. Teglica je bila i na vrvu i na dolnjem dilu probušena, da bi se moglo vuć vino. Odlivanje je značilo da već mož koštat novo vino i mož zaboravit berbu. Na Martindan je vino u podrumu - poslidnji stadij vrenja... Bure do bureta, tako po veličini poredana, te čeka one dane, kad dođe pomoć za opcigovanje. Podrum je lipo uređen i voli goste! Bunjevci su pozneti ko ljubitelji dobri vina. Među poznatije i činjene vrste možmo ubrojit kadarku, rizling, kevidinku i druge sorte. „Svaku fajtu hvalimo a kadarku sadimo", to daje dobro rujno vino... Berba grozda kod Bunjevaca je velik poso a ujedno i velika radost, jer označava svršetak vinogradski poslova.
Tako je september uvik bio pun kojekaki iščekivanja. Voća kako koje dospiva... Prija voća i sumračak. Bilo je lipo sa mojim pokojnim baćom u vinogradu. Ode još jedno lito, sve ti se ne mili što će još malo prava jesen, sve bi niki volio da lito nikad ne prođe i to Miholjsko lito, da se produži, da nikad ne prođe u njegovoj lipoti, bogatstvu i blagorodu. Meni se to vrime tako činilo.
Stigo sam do kraja, kad moram spomenit da današnji način života je dono velike promine i u običajima. Mada se od nekadašnji običaja mnogo sačuvalo, sve je to ipak drukčije. Kod bačvanskih Bunjevaca je to interesantno samo gledišta etnografije. No jedno je ostalo neprominjeno: priroda, kao najveći i nevidljivi umjetnik kreira ljudsku okolicu, sunčevi zraci se na blagim brežuljcima odbijaju od pozlaćeni listova vinove loze kao i nekad.
Koristim priliku i pozivam pažnju mojima unučadima i praunukama, da se upoznaju s mojim radom, da znadu kako su njeve dide, pradide... i dalji preci kadgod mukotrpno -sricali- živili, da ostanu virni našoj baštini, narodnosnim blagu čavoljskih bunjevaca. Triba sačuvat korene!
O balovima i veseljima imamo podataka samo s kraja 18. stoleća. Sredinom listopada, na kraju berbe, u velikoj mijani se držalo „grožđe bal", koji je počeo pismom „Kopa cura vinograd..." - uz pratnju tamburaškog orkestra „Bebaka". Konjanici ili momci su seljačkim kolima s glasnom vikom pozivali žitelje na „okup". Velika dvorana je bila okićena lampionima i papirnatim vrpcama, a na raspetoj traci su visili grozdovi. Počela se kradnja, al bilo je i čuvara i kažnjavanja. A dica - dok su se odrasli veselili - nestrpljivo su čekala kod kuće svoje roditelje, da vide, šta su im „ukrali" u balu. To je i danas tako!
„Grožđe bal" u slavu grožđa i vina održali su to svake godine, jedne od najstariji u Čavolju. Bilo je to vidljivo! Kako vrime prolazi, tradicija nestaje, iz godine u godinu se sve više minja. Razdragana, pa čak i bučna može bit veselja, kada se ono kidaju žice na tamburici i zaori ona „pisma" stara. Svirka nam olakši život, a dok igramo, obuzima nas neki osobiti osićaj radosti. Bunjevci volu mulatovat! Pivali smo do mile volje...
Na jednim balu sam čuo od jednog starijeg pudara ovu pripovitku: „Kada je Bog stvorio i vidljivo i nevidljivo, stvorio je i vino. I to od tri kapi krvi! Jedna kap je krv od pivca, druga kap od kurjaka, a treća kap od svinčeta. A na „Blagovicu" - kad još i onaj pije vina, koji inače ga ne voli, zbog zdravja, kažu da ko tog dana pije vino, to će se pritvorit u krv. Tom se prigodom dopušteno opiti se - nakresati -! Pričaju ljudi: Čovik kad popije jednu veliku čašu vina, popijo je prvu kap krvi, pa će zapivat ko pivac. Kad je popio drugo pol litre, drugu kap krvi, napast će na svakoga i povij at će ga ko kurjak. A kad popije i treću šaćuru il bokal, to jest, treću kap krvi, uvaljat će se svagdi, ko prase." Kad grožđe zrije, svi ko jedan dišu Sačuvajmo ono su nama dati A uz mlado vino i zvuk tamburica Zapivajte pisme ozarena lica.
Szimbolikusan egy napi munka édesapámmal saját szőlőnkben, ami ettől a valóságban több. A szőlőtermesztés és a borászat szervesen beépült a termelési rendbe. Édesapám szeretett velem együtt dolgozni, meg is tanított mindenre. A tanítói oklevelem mellé. Községünkben még a föld nélküli bunyevác családnak is legalább egy darab szőleje volt. Nekünk három, meg egy kis erdő s gyümölcsös is. Saját kunyhóval rendelkeztünk, éjszakára inkább csak édesanyánk maradt. Mi lófogattal, vagy kerékpárral a faluba tértünk este, hisz ott is állatokat kellett etetni. A kalákában (móba) végzett szüretelést írtam le élethűen, sok anegdotával, bölcs mondásokkal lejegyezve. „A szőlő kapát és nem imát igényel!"
 |
 |
|
|